Da, u Srbiji pravnici i ekonomisti mogu postati psihoterapeuti

Prema evropskoj ESCO klasifikaciji (koja trenutno priznaje 3039 profesija) zanimanje psihoterapeut ima kod 2634.2.4. U opisu zanimanja psihoterapeut, prema ESCO, eksplicitno je navedeno: „Psihoterapeuti nisu obavezni da imaju akademske diplome iz psihologije ili medicinske kvalifikacije iz psihijatrije. Psihoterapija je nezavisno zanimanje, odvojeno od psihologije, psihijatrije i savetovanja.“

Dakle, Srbija nije neka zaostala država u kojoj pravnici i ekonomisti mogu postati psihoterapeuti, već je na liniji savremenih evropskih trendova, bar kada je psihoterapija u pitanju.

Kako je psihoterapija odvojena i od psihijatrije i od psihologije, iako se donekle preklapaju, samo je koleginici logično da komora psihologa (jedna profesija) daje licence psihoterapeutima (druga profesija). Dobro se sećam da do početka devedesetih psiholozima nije bilo dozvoljeno da se bave psihoterapijom, zato što je to bilo polje delovanja psihijatara.

Nakon toga, zahvaljujući kompetentnoj generaciji psihologa okupljenih oko profesora Josipa Bergera, koji su, uglavnom uz pomoć inostranih supervizora završili edukaciju iz neke priznate psihoterapijske škole, i njima je omogućeno da budu psihoterapeuti, ali ne zato što su bili psiholozi, već zato što su završili strogu obuku u različitim međunarodno priznatim psihoterapijskim školama.

U važećem zakonu o psihološkoj delatnosti, psiholozi mogu da vrše „psihološko savetovanje“ i „psihološki tretman“, ali ne i psihoterapiju. Insistiranje u predlogu novog Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti da je psihoterapija jedna od psiholoških delatnosti, psiholozi pokušavaju da „progutaju“ i monopolizuju psihoterapiju, što je krajnje nekorektno i neprihvatljivo.

Poslednjih sto godina se tačno zna kako se postaje psihoterapeut bilo da u datoj zemlji postoji ili ne postoji zakon koji to reguliše. Potrebno je da se u tom novom Nacrtu zakona izbaci reč psihoterapija, da ostane po starom, i psiholozi Srbije će dobiti podršku psihoterapijske zajednice u Srbije za nacrt svog zakona.

Da, tačno je da u Srbiji pravnici, ekonomisti i drugi mogu postati psihoterapeuti. Svako ko završi fakultet može postati psihoterapeut! Kako je to moguće? Tako što se upusti u postupak prekvalifikacije koji nije ni lak ni jednostavan ni kratak.

Ovaj proces prekvalifikacije se odvija u dve faze. Prva je da upiše program koji nude neki fakulteti, a koji se zove „psihoterapijska propedeutika“. Reč je o tome da takva osoba mora da položi najmanje deset predmeta koji sačinjavaju opšta psihoterapijska znanja, to jest ona znanja koja mora da ima svaki psihoterapeut bez obzira na psihoterapijsku školu koju zastupa.

Ovi predmeti su: Opšta psihopatologija, Specijalna psihopatologija, Klasifikacija psihičkih poremećaja, Osnovi psihoterapije i savetovanja, Psihoterapijske škole i pravci, Principi psiho-farmakoterapije, Etika za psihoterapeute, Psihologija ličnosti, i Razvojna psihologija. Da li spomenuta koleginica misli da pravnici i ekonomisti ne mogu naučiti ove predmete, već da ih isključivo mogu naučiti studenti psihologije? Živimo u dinamičnom svetu u kojem će mnoga zanimanja zastareti, upravo zbog „ubrzanja istorije“ i tehnološke revolucije, tako da je prekvalifikacija potreba savremenog društva.

U drugoj fazi svoje prekvalifikacije sadašnji pravnik ili ekonomista koji je uspešno završio psihoterapijsku propedeutiku, odlučuje se za neku od psihoterapijskih škola, od dvadesetak koje su naučno priznate, čemu posvećuje minimalno naredne četiri godine i gde ga čeka strogi završni ispit. Ono što treba znati da neće svi završiti ovaj proces. Psihoterapija nije samo znanje, već je prvenstveno veština rada sa ljudima, dakle umeće (možda je umetnost zaista bila preterana kvalifikacija), što znači da je za dobrog psihoterapeuta potrebo imati određene osobine ličnosti.

Prvenstveno one koje mu omogućuju uspostavljanje dobrog odnosa sa klijentima, objektivan pristup, sposobnost empatije, poznavanje psihoterapijskih tehnika, usvajanje psihoterapijske etike itd. Zbog toga kandidat za psihoterapeuta ulazi u proces „rada na sebi“ u ulozi klijenta, sa starijim kolegom, i to najmanje 250 sati tokom svoje edukacije. Kada počne da radi sa ljudima, tada ima obavezne supervizije od starijeg kolege (supervizora) koji ga podržava njegov profesionalni razvoj, ali koji i sprečava da svojim neiskustvom našteti klijentima.

Minimalan broj sati obavezne supervizije je 150 sati. Supervizor je taj koji može reći: Vi niste za ovu profesiju.
Smatram, kao i moje kolege psihoterapeuti, da naši psiholozi imaju pravo da urede svoju profesiju onako kako misle da treba, ali nemaju pravo da agresivno monopolišu psihoterapiju.

Psiholozi Srbije ne bi smeli da budu žrtve jedne male grupe svojih preterano ambicioznih kolega koji pokušavaju da psihoterapiju podvedu pod psihologiju, uglavnom zbog ličnih motiva.

Neka se psiholozi bave psihološkim tretmanom, a neka se psihoterapeuti bave psihoterapijom. Jedna mala korekcija u predlogu Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti, i što se nas psihoterapeuta tiče, svi problemi oko ovog predloga Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti su nestali. Tako ćemo rešiti i problem psihologa koji se neosnovano predstavljaju i kao psihoterapeuti.

Autor je psihoterapeut i supervizor predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.