Dajte da vam zaradimo plate

Biljana Stepanović Najzad nam je predsednik Boris Tadić otvoreno potvrdio ono što sve vreme znamo – vlada će biti formirana kad Ivica Dačić „optrči tri kruga“ s radikalima i Koštunicom i ubedi deo neraspoloženog članstva da demokrate jesu antipatične, ali trenutno drugog izlaza nema, pa se nos mora zapušiti. Sa obe strane. Nije, naravno, predsednik to rekao ovim, već njegovoj funkciji primerenim diplomatskim rečnikom. Dakle, on očekuje da će nova vlada biti formirana nakon što zvanično budu okončani pregovori radikala, narodnjaka i koalicije okupljene oko socijalista.
A pregovori su, izgleda, pred samim okončanjem. Narodnjaci su zbog ovakvog razvoja događaja veoma iznenađeni, pa i uvređeni. Andrija Mladenović, veoma revnosni portparol DSS-a, kaže da će njegova stranka ovih dana videti da li će da nastavi ili da prekida pregovore o vladi sa Dačićem, koji se pokazao kao vrlo nepouzdan. Ovamo pregovara sa njima, a onamo se već dogovorio s Tadićem. Neki su narodnjaci zbog toga gnevni, a nekima je izgleda i laknulo. Priličnu prašinu podigao je Milan Parivodić, formalno savetnik dosadašnjeg premijera Koštunice, a faktički čovek koji se nije mnogo pitao u poslednjim aktuelnim stranačkim (a i državnim) poduhvatima. Poznat po s vremena na vreme neobičnim izjavama, Parivodić je prvi „iskočio“ i javno rekao da DSS-u nije mesto sa radikalima.
Na stranu sada polemike da li je to nagoveštaj da se DSS cepa na „demokratsko“ i „tvrdo“ krilo pa se preletači iz prvog tabora sada preporučuju Tadiću kao evidentno najmoćnijem političaru u Srbiji, ili je to pokušaj celog DSS-a da se vrati sebi, to jest vlasti, jer će inače ostati u opoziciji. A kad jedna takva stranka padne u opoziciju, skoro je sigurno da pada i ispod cenzusa i na kraju ispada sa političke scene. Jasno je da DSS više ne vodi igru u formalno-javnom delu. U onom finansijskom, sada sasvim otvoreno, igru vode tajkuni, uz veliku konsultantsku pomoć stranaca. Mada i ova činjenica odjednom izaziva zgražavanje dela javnosti to, ruku na srce, nije ništa neobično. U celom svetu krupan kapital i te kako diktira ko će biti kandidat za vlast, a kad bogati i moćni okrenu leđa nekome, on je sasvim propao. Sada su, recimo, Hilari Klinton ostali samo višemilionski dugovi. Da je kojim slučajem pobedila, taj bi se problem nekako sanirao.
Jedna stranka u Srbiji, procenjuju ekonomisti – jer same stranke ni pod mukama to ne bi otkrile – košta godišnje od sedam do devet miliona evra. Legalno, kažu oni koji to znaju, ne može da zaradi više od dva i po. Neko, dakle, mora da pokrije razliku. A kad već pokriva razliku, pa tako godinama unazad, onda je logično da se nešto i pita, sviđalo se to nama ili ne. Ako osnovano pretpostavimo da ista grupa bogatih privrednika, koje zavidni ljudi nazivaju tajkunima, pokriva razliku svim glavnim strankama, posao je toj grupi olakšan – ne mora da gura samo svoje stranke, već može lagodno da izabere koje od „svojih“ će da pogura ovom prilikom i da im pomogne da se pravilno dogovore.
A dogovor je svima, naročito onima koji se u ovoj zemlji bave i nekim zarađivanjem novca (pa i podelom plata zaposlenima) već preko potreban. Predugo već traje stanje hibernacije, predugo se iščekuje i nekako vegetira „do formiranja vlade“. Ako razgovarate sa direktorima preduzeća po Srbiji (a naročito sa onim relativno krupnim investitorima lociranim u Beogradu), njih već prilično onespokojava činjenica da su potrošili pola godine, a da ne znaju kakva će se vlada formirati, kakvu će ekonomsku politiku ona voditi i šta se na osnovu toga može planirati. Svi su se stisli i čekaju rasplet, a rade koliko moraju. I povrh svega, sad će leto i odmori, kad se poslovično ništa ne radi.