Dan kad je narodu servirana podvala zvana „Velika Srbija“

Sednica Predsedništva SFRJ održana 18. jula 1991. godine, 127. po redu, ispunjava uslove da bude prepoznata kao „istorijski“ događaj. U vreme kada je održana bila je doživljena kao neka „neminovnost“, iako to nije bila, u procesu dezintegracije bivše zajedničke države. Predmetna sednica je imala šest tačaka dnevnog reda, sa nekim rutinskim temama poput „nacrta plana međunarodnih poseta“, i jednom od „istorijskog značaja“, a to je druga tačka dnevnog reda: „Pismo Skupštine Republike Slovenije od 10.10.1991. godine upućeno Skupštini SFRJ i skupštinama republika“. Suština pisma slovenačke skupštine, bio je zahtev za priznavanjem samostalnosti i nezavisnosti te republike, a shodno tome i povlačenje jedinica JNA iz Slovenije kao de facto i de iure suvereni čin priznavanja odvajanja Slovenije, odnosno nestanka Jugoslavije. Uvid u tok same sednice i diskusija po ovoj tački dnevnog reda dostupan je na osnovu stenografskih beleški sačuvanih u Arhivu Jugoslavije.

Najaktivniji u raspravi po predmetnoj tački bili su članovi Predsedništva iz Slovenije, Janez Drnovšek, kao i oni članovi koje možemo okvalifikovati kao srpske nacionaliste, imajući u vidu i da su predstavljali četiri različite federalne jedinica, a da su nastupali sa iste ideološke pozicije dezintegracije Jugoslavije i formiranja jedinstvene „srpske države“ na osnovu prava na samoopredeljenje naroda na koje se pozivala i slovenačka skupština. Ovaj princip je političko rukovodstvo Srbije zdušno podržalo, iako se tokom prethodnog procesa ukidanja autonomnosti pokrajina, 1987-1989. godine, suprotno tada važećem Ustavu, pozivalo na princip suverenosti i samoopredeljenja republika. U kontekstu ostvarivanja prava na samoopredeljenje naroda na teritorijama drugih republika, srpskim nacionalistima je bilo jasno da svoje ciljeve ne mogu ostvariti dok god JNA izvršava svoje ustavne obaveze i štiti suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije. Povlačenje jedinica JNA iz Slovenije je bio dakle uslov svih uslova za sprovođene nove vojne doktrine u skladu sa idejom Velike Srbije, te uspostavljanja potpune kontrole nad JNA. U tom cilju je sednica Predsedništva na kojoj bi se „isterale Slovenija i Hrvatska“ kako je to u svojim memoarima naveo Borisav Jović, tadašnji član Predsedništva SFRJ iz Srbije, brižljivo pripremana mesecima, ako ne i godinama od 1989. godine, tj. nakon Gazimestanskog mitinga. O ovom procesu razbijanja Jugoslavije od strane srpskih nacionalista postoje brojna svedočenja koje je iscrpno analizirao istoričar Marko Atila Hoare u svom istraživanju „Kako je JNA postala velikosrpska vojska“. Ukazaćemo na jednu ključnu situaciju, kada je završeno „laviranje“ vojnog vrha između privrženosti Jugoslaviji i stvaranju Velike Srbije. Nekoliko dana pre predmetne sednice Predsedništva, Slobodan Milošević i Borisav Jović, 5. jula 1991. godine, sastali su se sa Veljkom Kadijevićem, tadašnjim saveznim sekretarom za odbranu, na kom su zahtevali i dobili garancije o sprovođenju buduće odluke Predsedništva SFRJ o premeštanju jedinica JNA iz Slovenije kako bi se „pokrile sve teritorije gde žive Srbi“.

Branko Kostić (Crna Gora), a posebno Borisav Jović, predvodili su diskusiju tokom sednice, sa stanovišta srpskog nacionalizma, zdušno podržavši predloge koje je izneo Drnovšek o povlačenju JNA iz Slovenije, dok su ostala dva člana Predsedništva, pod kontrolim Miloševića i Šešelja, Jugoslav Kostić (Vojvodina) i Sejdo Bajramović (Kosovo), bili manje-više pasivni posmatrači koji su pratili stavove prve dvojice.

Sam tok rasprave po ovoj tački može se podeliti u dva dela, pre i posle pauze. U prvom delu na agresivne nastupe Jovića, Kostića i Drnovšeka koji su se zalagali za povlačenje Jugoslovenske narodne armije iz Slovenije, odnosno dislociranju jedinica i ustanova JNA iz te republike u druge republike, suprotstavljali su se ostala tri člana Predsedništva: Bogić Bogićević, Srbin iz Bosne i Hercegovine, Vasil Tupurkovski (Makedonija) i predsednik Predsedništva Stjepan Mesić (Hrvatska). Bogićević je posebno isticao pitanje ustavnosti takve odluke, navodeći da je pozivanje na članove 313. i 316. Ustava SFRJ, nadležnosti Predsedništva, sporno i da bi takva naredba Predsedništva o povlačenju jedinica JNA iz Slovenije bila suprotna Ustavu, te bi samim tim predstavljala krivično delo. Čak je u jednom trenutku predložio da se uputi inicijativa Ustavnom sudu, kako bi se dobilo tumačenje ustavnosti eventualne odluke o povlačenju jedinica JNA iz Slovenije, ali je taj predlog, usled ultimativnog insistiranja srpskih nacionalista, odbačen.

General Veljko Kadijević koji nije bio član Predsedništva, prisustvovao je pomenutoj sednici po funkciji i perfidno, ne samo podržavao odluku o povlačenju JNA iz Slovenije, već ju je i predložio u operativnom smislu, a u skladu sa prethodno postignutim dogovorom sa Miloševićem i Jovićem, pod izgovorom da „vojska ide tamo gde je narod želi“. Vasil Tupurkovski se u suštini zalagao za poštovanje principa konsenzusa, da odluka bude doneta jednoglasno u skladu sa praksom Predsedništva, kao i principa jednakosti, tj. da ako se JNA povlači iz Slovenije, onda se mora povući i iz ostalih republika, odnosno da dođe do rasformiranja JNA. Stjepan Mesić se u prvom delu diskusije držao dosta pasivno.

Nakon zahtevane pauze u radu od strane Borisava Jovića, zarad predaha i neophodnih „konsultacija“, dolazi do promene stava Vasila Tupurkovskog. Iako je Tupurkovski u svojim kasnijim intervjuima tvrdio da nije podržao odluku o povlačenju JNA iz Slovenije, stenografske beleške ga demantuju, str. 176, jer u jednom momentu on konstatuje da su šest članova Predsedništva za povlačenje JNA iz Slovenije, dakle uključujući i njega, te da je Bogićević uzdržan, a Mesić je protiv. Drnovšek je u svojim kasnijim medijskim nastupima tvrdio da mu je cilj da tokom pauze bio da ubedi ostale članove Predsedništva o opravdanosti usvajanja zahteva slovenačkog rukovodstva, radi postizanja privida o jedinstvenom stavu, te navodno je tokom pauze uspeo da ubedi Tupurkovskog i Bogićevića da promene stav. Međutim, prema raspoloživim dokazima to nije bilo tačno u slučaju Bogićevića, koji je uporno ostajao na svojoj poziciji da se radi o odluci koja je protivustavna, te je bio uzdržan prilikom glasanja. Predsedavajući Stjepan Mesić se nakon pauze aktivnije uključio u diskusiju izričito se suprotstavljajući toj odluci i iz razloga što bi jedinice iz Slovenije bile „dislocirane“ u Hrvatsku, odnosno na tzv. „etničke“ teritorije Srba.

Ipak, ostaje kao činjenica da je predmetna odluka doneta prvi put bez konsenzusa i to glasovima srpskih nacionalista, tada već organizovanih u Socijalističku partiju Srbije, tj. transformisanih bivših komunista u novo nacionalističko postgazimestansko izdanje, i glasom predstavnika Slovenije. U slučaju slovenačkog rukovodstva, ostaje nejasno da li se radilo sebičnim interesima kao proizvodu nacionalizma u njegovom „soft“, neimperijalnom izdanju, tj. bez pretenzija na teritorije drugih republika odnosno država, ili realnom sagledavanju bespomoćnosti spram ofanzive srpskog nacionalizma. Vrlo je moguće da je bilo i jednog i drugog, posebno ako se ima u vidu odnos državnih organa Slovenije prema neslovencima u godinama po sticanju nezavisnosti.

Kakvi god bili motivi članova tadašnjeg Predsedništva SFRJ, i studentu prava je jasno da je predmetna odluka bila suprotna članu 240. Ustava SFRJ prema kom „oružane snage štite nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celokupnost i ovim Ustavom utvrđeno društveno uređenje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“. Dakle, sa stanovišta vrednosti i političke volje koju je izražavao tadašnji najviši pravni akt, oni članovi predsedništva SFRJ koji su glasali za odluku o povlačenju JNA iz Slovenije počinili su krivično delo koje se kolokvijalno naziva veleizdajom, srušivši poslednju saveznu instituciju, eliminišući suverenitet i teritorijalni integritet zajedničke jugoslovenske države. Odluka koja je doneta na toj sednici izazvala je duboku krizu smisla postojanja i identiteta kod pripadnika JNA, posebno starešina, kao što navodi u svojoj knjizi general Konrad Kolšek, a čemu postoje i danas živi svedoci, visoki oficiri JNA, koji čak navode da su se zalagali za odbijanje sprovođenja ove odluke.

Prema svemu na početku navedenom, odluka o povlačenju jedinica JNA je imala značajne posledice koje je teško u jednom članku elaborirati, ali se mogu navesti osnovne karakteristike: pravne posledice – derogacija i stavljanje van snage najvišeg pravnog akta, društvene – nestanak spoljnog okvira ontološke realnosti, tj. ideje državi Jugoslaviji, ekonomske – nestanak zajedničkog tržišta, itd. Međutim među najzačajnijim je ona identitetska, povlačenjem JNA iz Slovenije, nestaje poslednja barijera ka realizaciji alternativnih ideoloških projekata osmišljavanja sopstvenog društva, poput Velike Srbije ili Velike Hrvatske. Drugim rečima dotadašnji Srbi ili Hrvati, kao i pripadnici drugih naroda i narodnosti čiji je identitet bio vezan i za zajedništvo, na ideji o bratstvu i jedinstvu, našli su se u situaciji identitetskog vakuuma, primorani da se preispitaju pre i posle takvog događaja, koji je nacionalizam ubrzo ispunio. Eklatantni primeri ovih identitetskih lomova, poput Ratka Mladića ili Slobodana Praljka, mogu se uvideti na svim sukobljenim stranama, i ne mogu se objasniti osim sa psihološkog stanovišta potpunog gubitka identiteta i instrumenata upravljanja strahom od smrti zasnovanim na osmišljavanju sebe u skladu sa dominatnim, do tada jugoslovenskim pogledom na svet, i rekonstrukcijom sopstvenog smisla postojanja u skladu sa nacionalističkom, večnom zakletvom „srpstvu ili hrvatstvu“.

Predmetna sednica Predsedništva i odluka o povlačenju JNA iz Slovenije, i danas progoni srpske nacionaliste iz razloga što na njima pada ideološko sveto trojstvo šešeljizma: Srbi (srpski nacionalisti) su bili za Jugoslaviju, drugi (narodi) su bili protiv, a ako je tako onda Srbi imaju pravo na Veliku Srbiju. Tok 127. sednice i sve što je njoj prethodilo demantuje ove ideološke tvrdnje srpskih nacionalista. Slično je i sa hrvatskim nacionalistima, činjenica da je predstavnik Hrvatske, tada ispred HDZ-a, bio jedini protiv de facto i de iure razbijanja Jugoslavije, ne uklapa se u narativ o „tisućletnjoj težnji Hrvata“ za sopstvenom nezavisnom državom. Paradoksalno je da se jedno društvo, koje je izašlo kao pobednik iz sukoba sa srpskim nacionalistima, trese na taktove Tompsonovih ustašoidnih pesama, koje pod okriljem domoljublja opravdava i glorifikuje ustaški pokret. Sadašnje stanje današnjeg hrvatskog društva nije moguće objasniti do iracionalnom magnetskom moći nacionalizma. Nema drugog objašnjenja nazočnosti najviših hrvatskih državnih funkcionera na nedavnom koncertu Tompsona u Zagrebu, do toga da je nacionalizmu dovoljan trag nacionalističke frustracije usled „grehova“ iz prošlosti i postojanja Bosne i Hercegovine, te „veštačkoj“ podeljenosti „hrvatskog bića“ u dve države, kako bi razbukatao svoj društveni uticaj. U tom kontekstu nije izuzetak ni predsednik Milanović, bez obzira što je nominalno socijaldemokrata, makar je to bio, svojim narativima protiv Bosne i Hercegovine ili Ukrajine, ispaljuje čitav arsenal teza koje predstavljaju svojevrsnu nacionalističku formu mentis, sakrivenu u oblandu navodne „realpolitik“, a u stvari predstavljaju izraz agresivnosti prema slabijem, potrebu za njegovim ponižavanjem, i sopstvenim uzdizanjem sa stanovišta sile.

Vraćajući se današnjem društvenom trenutku u Srbiji, 127. sednica i stavovi srpskih nacionalista na toj sednici su od izuzetne važnosti i dan-danas. Kada predsednik Srbije ističe da živimo u svetu preziranja ljudskog dostojanstva i ljudskih prava i sloboda, u kom vlada jači, u kom više nema pravde i prava, upravo se zaboravlja da je te principe u Srbiji, regionu i međunarodnim odnosima prvi sproveo nacionalistički režim Milošević-Šešelj. Ubistva političkih neistomišljenika u srpskom društvu, Stambolića, Đinđića ili Olivera Ivanovića, posledica su iste nacionalističke forme mentis koja je dovela do razaranja Vukovara ili genocida u Srebrenici.

Srpskom narodu je 18. jula 1991. godine definitivno servirana podvala pod nazivom Velika Srbija ili „srpski svet“. Umorena je ne samo mogućnost opstanka Jugoslavije, već opstruirano i dugoročno uređenje odnosa između Srbije i drugih bivših jugoslovenskih federalnih jedinica u skladu sa vrednostima ljudskih prava i sloboda, demokratije i tržišne privrede. Otvoren je put projektu Velike Srbije, sa imperativnim zahtevom za žrtvovanjem neposredne budućnosti zarad mitomanskog „srpskog sveta“. Tada kao i sada, jasno je da je takav projekat poguban i po samu Srbiju, jer je na kraju procesa dezintegracije Jugoslavije, došla i dezintegracija ideje o srpskoj državi, kroz gubitak Kosova i kapitulaciju 1999. godine.

Danas kao i 1991. godine osnovno pitanje koje se postavlja je smisao srpske države, je li ona provizorijum do stvaranja Velike Srbije, ili je to demokratski konstituisan „spremnik moći“ koji garantuje poštovanje ljudskog dostojanstva, prava i sloboda? Navodni ustavni patriotizam na koji se neki pozivaju i koji u njemu vide slabašnu nadu, u odnosu na „srpski svet“, opet ne daje potpuni odgovor na pitanje šta je srpska država, jer ne definiše njenu fizičku osnovu, teritoriju i stanovništvo, u skladu sa realnošću, a sa ciljem i ambicijom uspostavljanja održivog mira kao pretpostavke ljudskog dostojanstva. Štaviše, nudi opet stalan sukob ne samo sa Albancima na Kosovu, već i sa drugim narodima usled svoje nacionalističke opsesije teritorijama. Rezultat procesa označenog 18. julom 1991. godine, sa stanovišta srpskog nacionalizma, je poražavajući, nikada nije bilo manje Srba u Srbiji ili van Srbije, niti je manje teritorije „pokriveno“, kako bi to rekao Borisav Jović.

U tom smislu, ako se želi redefinicija srpskog nacionalnog interesa sa stanovišta patriotizma, te posledično tome obezbediti opstanak srpskog naroda u budućnosti, smisao srpskog društva mora pretpostaviti oslobađanje od straha od drugih naroda i prihvatanje pripadnika/ca drugih naroda kao sebi ravnopravnih u pravima i slobodama. Jedino tako građani i građanke mogu učvrstiti veru u sebe same, jer nacionalizam nije ljubav prema sopstvenoj naciji, već strah od pripadnika drugih naroda bez obzira da li se radi o migrantu, Albancu, latinosu ili Hrvatu. Taj strah nalazi svoja uporišta u tompsonovskim i sličnim pretnjama, ali ako se njime upravlja na način na koji to radi nacionalizam, obezvređivanjem pojedinca u ime „obožene“ nacije, završi se u paranoičnom mentalitetu opsadnog stanja, koje najposle u svakom ljudskom biću, bez obzira na nacionalnost, vidi izvor zla. Poverenje tada postaje žrtva straha, a strah je odsustvo poverenja, kako navodi Dominik Mojsi. Društvo u kom nema međuljudskog poverenja ostaje bez nade, za koje okrivljuje druge, i odlučujućeg faktora u načinu na koji pojedinci odgovaraju na izazove s kojima su suočeni, kao i kako se odnose jedni prema drugima. Svi zahtevi koje su studentski i građanski protesti iznedrili nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu 1.11.2024. godine, mogu se posmatrati kao napor i zahtev za vraćanjem poverenja i oslobađanjem od straha, a koji su kulminirali 15. marta 2025. godine. Nasuprot tome, govori koji se pozivaju na „naciju“ i njene mitove, poput onih koje smo čuli na tzv. Vidovdanskom saboru 28. juna ove godine, ne samo da simbolički asociraju na Gazimestan 1989. godine, već predstavljaju podvalu i korak ka obnovljenom robovanju „oboženoj“ srpskoj naciji.

Autor je advokat i aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.