Danas se stidim

Nisu zabranjena sva javna okupljanja, realno je zabranjena samo Parada ponosa, a zabrana ostalih je samo dimna zavesa da bi sve izgledalo kao briga za bezbednost građana i države. Jer da su stvarno hteli da zaštite građane i grad, mogli su to da učine s minimumom truda. Ali ko je za sve njih pravi neprijatelj, najbolje se videlo pre neku godinu za vreme mirovne povorke u Novom Sadu, kada su policajci pod punom opremom za razbijanje demonstracija stajali okrenuti licem prema toj povorci, mirnoj da mirnija nije mogla biti, i puštali da iza njihovih leđa neonacisti gađaju povorku kamenicama.

Ogorčen sam zbog Srpske pravoslavne crkve, Policijskog sindikata Srbije, klerofašističkih i nacističkih organizacija koje deluju u Srbiji i svih drugih koji su svoje nazadnjaštvo proglasili osnovnim državnim interesom Republike Srbije. Ali od njih ništa drugo nisam ni očekivao.

Razumem policajce kojima se ne radi prekovremeno, ne vija po ulicama s protivnicima svakog civilizovanog ponašanja i koji se boje za svoju sigurnost. Razumem čak i one koji bi najradije prebijali učesnike Parade ponosa jer dele stavove Dveri, Obraza, Nacionalnog stroja i sličnih rak-rana demokratije i zato što misle da je SPC savest naroda. Razumem čak i ministra policije koji ne želi da se sam isprsi, dok se ostatak vlade krije iza njega. Ali oni primaju platu da štite građane i zakone. Ako im se ne sviđa koga štite i rizik koji uz to ide, neka potraže neki drugi posao.

Ali ne stidim se građana Srbije. Oni se nisu rodili ksenofobični, homofobični, seksistički, skloni da opravdavaju nasilje nad ženama, decom, manjinama i svima koji nisu „mi“, njih takvima stalno pravi naša politička, verska i intelektualna elita jer im je takva potrebna za njihove interese. S drugačijim vlastima i drugačijom elitom, i narod bi bio drugačiji. Nije Srbija u tome nikako usamljena u Evropi, ali se naša elita, izgleda, trudi da bar u tome postanemo lider. Ovde, naime, uopšte nije reč o Paradi ponosa i nekoliko stotina njenih mogućih učesnika, oni su samo povod da se Srbiji nazadnjaštvo nametne kao jedini mogući društveni sistem i sistem vrednosti.

Autor je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu