Dela govore više od reči

Svetlana Knjazev Adamović Gospodin Montgomeri je nedavno ustvrdio da je podela na prodemokratske i nedemokratske stranke u Srbiji zapravo neadekvatna, jer ne izražava stvarne suprotnosti u političkom životu Srbije. Adekvatnija bi bila, po njegovom mišljenju, podela na one koji vide Srbiju u Evropskoj uniji i one koji to članstvo ne žele, već bi hteli da Srbiju okrenu Istoku: Rusiji, Kini, Indiji…
Ova njegova izjava obradovala je neke od naših takozvanih analitičara i oni su u stilu „ako može g. Montgomeri, što ne bismo mogli i mi“ počeli da osporavaju rašireno shvatanje po kome je SRS – nedemokratska stranka. Gospodinu Montgomeriju ne treba mnogo zamerati: on je samo otvoreno rekao ono što američki političari uglavnom prećutkuju: da im nije stalo do toga kakav je režim u nekoj zemlji (to je unutrašnja stvar, zar ne?), već do toga kakva je spoljna politika te države, da li je ona u interesu SAD ili nije.
Međutim, šta je sa našim domaćim „analitičarima“ koji su spremni da SRS proglase za prodemokratsku stranku? Kojim kriterijumima bi bili spremni da se posluže? Čuli smo jedan, da tako kažem, najslabiji: stranka je prodemokratska ako učestvuje u demokratskim procesima, tj. u izborima, u radu parlamenta i sl. One koji to tvrde treba podsetiti da je i Nacionalsocijalistička stranka u Nemačkoj učestvovala u demokratskim procesima: izlazila je na izbore dok 1933. nije pobedila, dok Hitler nije postao kancelar, obrazovao svoju vladu… Posle toga izbora u Nemačkoj nije bilo, usledili su konclogori i Drugi svetski rat. Dakle, taj kriterijum je neadekvatan.
Drugi mogući kriterijum bi bio: kakvo je unutrašnje uređenje stranke (njen statut i praksa) i kakav je njen program. Da li taj program sadrži ciljeve koji se mogu ostvariti demokratskim i u krajnjoj liniji mirnim sredstvima ili ti ciljevi zahtevaju nasilje? Da li se, recimo, projekat „Velike Srbije“ može ostvariti mirnim sredstvima? Da li se na demokratski način može ostvariti projekat „nacionalnog osvešćivanja“ po kojem bi Hrvati, Bošnjaci, Makedonci shvatili da su zapravo Srbi i „vratili se svojim korenima“?
Postoji li neki očigledniji, nedvosmisleniji kriterijum? Mislim da postoji: delovanje neke stranke u javnosti, u životu društva, pogotovu kada je ta stranka učestvovala u vlasti. Dela svedoče nedvosmislenije od programa, proklamacija, a naročito od predizbornih govora i obećanja.
Ostavićemo po strani delovanje SRS i njenih pripadnika za vreme rata. Time neka se pozabave sudovi. Podsetimo se samo – a podsećanje je neophodno pogotovu kad je javnost, kao ova naša, sklona kratkom pamćenju i brzom zaboravu – šta je SRS radila kao koalicioni partner Miloševićevih socijalista, koje je zakone inicirala i u Skupštini izglasala. Dva su zakona u tom pogledu indikativna: o štampi i o univerzitetu.
Setimo se koliko je kazni izrečeno u skladu sa onim prvim; drastičnih kazni čija je svrha bila dovođenje do finansijskog kraha onih listova koji su se usuđivali da objavljuju „nepoćudne“ tekstove. Setimo se Blica, Naše borbe, Danasa i njihovih herojskih napora da prežive i da ostanu koliko je moguće samostalni i objektivni.
Setimo se i do kakvih je posledica po Univerzitet doveo radikalski zakon; kakvi su profesori postavljani za dekane, uz ukidanje tradicionalne samouprave na Univerzitetu; kako su zaposleni na Univerzitetu prisiljavani da potpišu izjave lojalnosti, pod pretnjom udaljavanja sa Univerziteta. Srećom, otpor primeni tog zakona je bio suviše jak, a period njegove primene dosta kratak, pa zakon nije ostavio teže posledice.
Da li naši analitičari misle da su ti zakoni bili demokratski? Da li misle da bi se SRS uzdržala od donošenja takvih i sličnih zakona, kada bi došla na vlast? Da li bi im odgovaralo da žive u zemlji sa takvim zakonima?