Deluje da je zaista važno zvati se Aleksandar

Svakako g. Aleksandar Titolo tu dužnost vrši kvalitetno ali ipak činjenica da protiče već 365 dana bez ambasadora najjače svetske sile (sa kojom inače Srbija ima diplomatske odnose već 143 godine) upućuje značajnu poruku svima koji žele da je čuju.

Prvi dani januara, doduše, pokazuju da možda diplomatija danas i nije toliko značajna za sam Vašington, ali ipak se ne zavaravajmo. Uz sve lamente nad posrnulim međunarodnim pravom i žalopojke za sudbinom jednog, pod sumnjivim okolnostima izabranog, predsednika Venecuele, koje slušamo ovih dana sa raznih beogradskih medija, ne može se sporiti da istovremeno SAD predvode brojne diplomatske aktivnosti u kojima shodno svojoj snazi često aktiviraju i primenu štapa, a ne samo šargarepe. A to je diplomatija velikih sila od kad je sveta i veka.

U ovoj godini za nama bez prisutnog ambasadora Amerike bili smo svedoci da su društvene tenzije u Srbiji narasle do maksimalnog zatezanja. Suprotno uvreženom razmišljanju brojnih „balkanskih špijuna“ o ulozi upravo američkih ambasadora na sva dešavanja na našem prostoru, očito je da se neki društveni potresi dešavaju i bez prisustva stranih ambasadora.

Takođe, bilo je tu i nekih ne baš javnosti dovoljno objašnjenih diplomatskih gafova sa naše strane. Pravljeni su tako biznis planovi za saradnju sa porodicom Tramp. Pokušavalo se (ili nije?) na neki čudan način da se prisustvuje nekim Trampovim večerama. Pružala se podrška nekim kadrovima u SAD koji nisu baš u ovoj drugoj administraciji predsednika Trampa dobili značajnu ulogu.

Na sve to desio se i čudan obrt u vašingtonskoj administraciji – već takoreći spakovan za let za Beograd diplomatski predstavnik SAD Mark Brnović odjednom je izgubio podršku predsednika Trampa. Od marta 2025. više se ni ne pominje nijedan novi predlog. A to ipak opominje i trebalo bi da zabrine odgovorne. Ako ih uopšte imamo.

Od jula prošle godine Srbija ima ambasadora u Vašingtonu. Dragan Šutanovac je zadužen za reprezentovanje naše zemlje administraciji Donalda Trampa, kao i američkoj javnosti.

Da li je to dovoljno za veoma važan odnos dve zemlje upravo u trenucima kada zbog američkih sankcija ruskim kompanijama i NIS ima ozbiljne poteškoće (a samim tim i svi građani Srbije, čak i oni koje niko ni ne pominje, mali akcionari, vlasnici onih Dinkićevih besplatnih akcija, kao i akcija trgovanih na Beogradskoj berzi)? Da li je ambasador Srbije u SAD npr. mogao da utiče na američko javno mnjenje u vezi sa prodajom Generalštaba investitoru Kušneru? Na srpsko mnjenje svakako nije imao uticaj, a nije mu, istini za volju, to ni posao.

U odnosima sa SAD čuli smo sa najvišeg nivoa, od predsednika Srbije kako osuđuje kršenje međunarodnog prava u vezi sa hapšenjem venecuelanskog lidera Nikolasa Madura. Oštrije od samih Madurovih saradnika. Svakako oštrije od svih Venecuelanaca koji su danima slavili pad Čavesovog naslednika.

Čuli smo šefa naše države i da u slučaju napada SAD na Grenland Srbija neće ulaziti u rat niti davati neke snažne izjave. Predsedniku Vučiću onda treba postaviti pitanje zašto je različit međunarodnopravni položaj Venecuele i Grenlanda. Verujem da je ta izjava u stvari znak da nikakvog rata SAD, Danske, EU ili ko zna koga oko Grenlanda neće ni biti.

Kao što nije bilo ni ozbiljne reakcije Kine i Rusije na hapšenje Madura. Na Grenlandu se već dugo nalazi američka vojna baza, a pored javnih izjava sigurno se vode razgovori između Kopenhagena i Vašingtona, diplomatske misije rade svoj posao… i rezultat će biti u nekom momentu isporučen svetskoj javnosti. Možda je i zbog toga nejasno zašto nemamo ambasadora SAD u Beogradu. Zar Americi Srbija nije važan sagovornik? Nemamo nejasnoća u odnosima, niti prostora za unapređenje saradnje?

Ima li ikoga odgovornog u Beogradu za takvu situaciju? Ima li odgovora javnosti od strane šefa srpske diplomatije o čemu se radi? Šta uopšte radi Ministarstvo spoljnih poslova Srbije? Ili je i taj resor potpuno prešao na Andrićev venac, u zgradu Predsedništva?

U njoj inače kao da postoji jedna kancelarija rezervisana za ambasadora jedne druge, nama važne, svetske sile. Tokom prethodne godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić se tako u Predsedništvu Srbije sreo najmanje šest puta sa ambasadorom Ruske Federacije Aleksandrom Bocan Harčenkom.

Na sve ovo, Aleksandar Titolo, otpravnik poslova SAD je, krajem decembra, izjavio da „saradnja Srbije i Sjedinjenih Američkih Država je pod vođstvom dvojice predsednika, Aleksandra Vučića i Donalda Trampa, jača nego ikada“.

Deluje da je zaista važno zvati se Aleksandar.

Osim što su, eto, u Beogradu na važnim mestima trojica Aleksandara nisam siguran koliko postoji još nešto što u ovom trenutku objedinjuje interese Rusije, SAD i Srbije.

Možda u nekom ovogodišnjem obraćanju predsednika Srbije dobijemo i tu informaciju. Šta god ko mislio o Americi ona je važan partner Srbiji i neko ko odlučuje o životima svih nas na Balkanu. Bar jednako kao Rusija (iako neki od nas misle da oni koji imaju i vojnike na našim prostorima se pitaju bar za nijansu više od onih koji su se u junu 1999. povukli sa Kosova i nikada se nisu vratili na Balkan, osim na srpsku medijsku scenu na kojoj su glasniji nego i u samoj Moskvi).

Svet sve više liči na onaj iz 1939. Znamo svi da se u slučaju nekih pokaznih vežbi primene štapa umesto šargarepe prvo povlače ambasadori. Možda je i to razlog da se mi na Balkanu nadamo brzom imenovanju novog predstavnika SAD u Beogradu. Da ipak u godini pred nama ne razmišljamo o ponavljanju loših lekcija iz istorije.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.