Deo opozicije bi da krnji studentski pokret

Kao glavnu prepreku konstituisanju društvenog dogovora putem relativno kontinuiranog dijaloga i razmene mišljenja, članovi opozicionih stranaka, nekad otvoreno, češće „između redova“, navode studentski pokret.

Tako je, na primer, Biljana Đorđević, kopredsednica ZLF, nedavno istakla „da se svakim danom u kojem nema koordinacije kupuje vreme režimu“, misleći pri tome na koordinaciju između opozicionih političkih aktera. Pri tome je nedvosmisleno apostrofirala najaču političku snagu – studentski pokret kao kolektivnog subjekta koji se oglušuje o pomenute pozive, valjda u nameri da zadrži svoju ekskluzivističku poziciju. Mislim da ovakve ocene ignorišu genezu studentskog bunta, zahvaljujući kojoj je on, sasvim sigurno, unikatan u istoriji takvih buntova u Srbiji, ako ne i u svetu, i zbog koje je i pridobio ogromne simpatije među građanstvom.

Pobunjeni studenti su od samog početka rešili – i toga se dosledno držali – da nemaju vođu, bilo u vidu nekog harizmatičnog pojedinca, bilo u vidu svoga portparola ili nekog kolektivnog tela koji bi ih zvanično predstavljali u javnosti. Taj princip je bio primenjivan i u njihovom nastupanju u medijima, gde je broj pojavljivanja svakog od njih bio podjednako ograničen. Dalje, oni su unisono javno izjavljivali da nemaju nameru da učestvuju na izborima, tj. da njihova borba nije motivisana njihovom težnjom da se domognu vlasti. To su i dokazali činjenicom da na njihovoj najavljenoj studentskoj listi neće biti nijednog studenta.

Na taj način, oni su, i pored toga što između njih postoje ne male ideološke razlike, uspeli da održe dugoročnu unutrašnju koheziju i međusobnu solidarnost. Ako se uzmu u obzir ovi elementi i činjenica da su, uz izuzetnu organizacionu sposobnost, ispoljili i neverovatnu marljivost, prepešačivši Srbiju uzduž i popreko, otisnuvši se biciklima i trčanjem do glavnih političkih simbola EU, ne treba se čuditi što su krajnje brzo stekli ogromno poverenje građana Srbije, koje se sve više širilo i raslo zbog toga što su studenti nepokolebljivo i istrajno ispoljavali svoju težnju da se Srbija uspostavi kao pravna i pravedna država, suprotstavljena surogatu postojeće države koja je uništila nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva, a time i temelje našeg ustavnog poretka, otvarajući tako široki prostor za sve veći razmah sistemske korupcije, pljačke vlastitog naroda, gušenja medijskih sloboda i brzog basnoslovnog bogaćenja predstavnika političke elite koji su bili bez ikakve savesti i stručnosti, i koje – pre nego što su na osnovu samoponižavajuće lojalnosti prema nedodirljivom Gazdi postavljeni na visoke funkcije – „pas nije imao zašto da ih ujede“.

Pri svemu tome, studenti su bili predmet neviđene policijske torture, prebijanja i arbitrarnog hapšenja, ali to nije moglo zaustaviti njihov neustrašivi prkos i želju da pomognu svome narodu, kome je režim ogadio profesionalno bavljenje politikom, tako da je za građane, makar samo intimno, taj posao bio povezivan sa lopovlukom i manipulativnim megalažima.

Naravno, ja lično nemam takav stav prema istinskim opozicionim političarima, svestan činjenice u kojoj je meri postojeći režim putem svojih propagandističkih medijskih trovačnica umanjio njihov ugled. Ali oni u situaciji u kakvoj su se našli, treba da realno sagledavaju sadašnju opozicionu scenu. NJima, kao političarima od iskustva, treba da bude jasno da bi bilo ne samo za studente, već i za samu stvar kontraproduktivno kada bi oni sad, u ime stvaranja jedinstvenog antirežimskog fronta, počeli da formiraju svoje portparole ili radne grupe ili grupu od izvesnog broja ljudi sa svoje liste koji bi učestvovali u dijalogu o stvaranju što šireg opozicionog fronta režimu. Takav čin bi već uneo sumnju kod pobunjenih građana u doslednost studenata i u početak kontaminacije njihove dosadašnje beskompromisne borbe kalkulativnim kombinacijama. Taj broj građana, koji ne bi bio mali, ne bi glasao u tom slučaju ni za studentsku listu niti za opozicione stranke.

Uostalom, sasvim je jasno i opozicionim strankama da je uspostavljanje jedinstvenog antirežimskog bloka u smislu oformljenja jedinstvene liste puka iluzija. Najoptimalnija opcija bi bila izlazak na izbore sa dve liste – studentskom i onom opozicionih partija koje su odlučile da ne daju samo logističku podršku studentskoj listi, neučestvujući na izborima, kao recimo Demokratska stranka. Međutim, iako predstavnici ovog većinskog broja stranaka ubeđuju javnost kako oni gotovo svakodnevno komuniciraju u cilju sklapanja njihovog zajedničkog dogovora, javnost još ne zna da li će opozicione stranke izaći na izbore, ako ih u dogledno vreme bude, niti da li će, ako budu izašle na njih, to učiniti sklopivši predizborni dogovor o formiranju jedinstvenog bloka, tj. jedne liste.

Doduše, čelnici nekih opozicionih stranaka ističu da je još rano o tome govoriti, jer se ne zna kada će biti raspisani vanredni izbori, ili da li će ih uopšte biti, naglašavajući da je permanentna komunikacija između svih političkih aktera bitna kako bi pritisak na Vučića bio što širi, jedinstveniji i jači. E pa gospodo, nikom nije zabranjeno da dolazi na proteste koji su sada već postali opštenarodni, pa dolazite na njih izlažući se riziku pojačanog nasilja vlasti, pendrekanju, eventualnom prebijanju, iako bi trebalo da vas štiti imunitet. A što se tiče dogovora o uzajamnom nenapadanju, on se podrazumeva, jer bi ona opoziciona strana koja bi počela u izbornoj kampanji da napada drugu, sasvim izvesno rizikovala veliki gubitak glasova.

Ovo nije borba za mandate, već za pobedu nad emanacijom najvećeg zla koje je ikada zadesilo Srbiju u njenoj modernijoj istoriji. Ne mogu da tvrdim, ali kao da jedan deo opozicionih stranaka, optužujući studente kao glavne kočničare postizanja sveopšteopozicionog dogovora, želi da radi na krunjenju studentskog rejtinga, a time i njihove liste. Ovo nije vreme za ispoljavanje nikakve sumnjičavosti, jer je upravo ona ono što ide u prilog Vučiću.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.