Foto: EPA/JASON BYE UK AND IRELAND OUTKad sam već prethodnih nekoliko dana proveo u Drvaru, onomad zvanom Titov Drvar, gradiću u zapadnoj Bosni i Hercegovini, red nalaže i da ispripovedam kako sam to izvršio desant na Drvar u sparno leto 2025. Valja napomenuti, jer može biti pogrešno protumačeno, da nisam imao nameru da uhvatim ili eliminišem Mileta Dodika kao što su Nemci hteli da uhvate ili eliminišu druga Tita u leto 1944, već su razlozi mog desanta na Drvar bili privatne i miroljubive prirode. Uostalom, Mile Dodik se i ne skriva u pećini poput druga Tita, već se baškari u svojoj kičerskoj kućerdi u Laktašima.
Desant nisam izvršio iz vazduha kao što su to učinili Nemci, već kopnenim putem, u svom malenom suzuki sviftu, i moram napomenuti da nije bilo nimalo lako kada se Srbin iz Srbije laganim japanskim vozilom probija kroz obruče koje Srbi iz Bosne, usput, postavljaju u svojim teškim nemačkim vozilima na dizel, mahom crne boje, mahom marke folksvagen. Da ne pominjem da je trebalo proći i pokraj zaseoka Vulini na planini Manjači, a ostati neprimećen. Stoga, nadomak zaseoka Vulini, nagazih na gas, te uz škripu guma, dim iz guma, dim iz auspuha, pičkin dim i ostala automobilistička proseravanja, glavom bez obzira, u svom suzuki sviftu, projurih pokraj zaseoka Vulini, svesno kršeći mnoštvo bosansko-hercegovačkih saobraćajnih propisa.
Pošto su mu dani negdašnje slave, dok je nosio Titovo ime, odbrojani, Drvar danas izgleda kao gradić iz nekog zaboravljenog vesterna začinjenog distopijskim i slovenskim mirodijama. Filmske bi picajzle spočitale da se to sada zove – istern. Uostalom, svi elementi su tu. Mahom pusta glavna ulica (Titova) po kojoj vetar raznosi sasušenu travu i plastični bionerazgradivi otpad, derutne fasade od kojih su neke i dalje ukrašene rupama od kuršuma iz poslednjeg rata, zastrašujuće mršavi psi lutalice, poneka kockarnica, poneki kafić i poneka prodavnica. Siromaštva i čemera na pretek.
Većinu prodavnica drži lokalni kabadahija zvani Pero Oaza, njegovo ime se spominje krišom i izaziva strahopoštovanje u očima prisutnih. Pero Oaza je član stranke Mileta Dodika, cene u njegovim prodavnicama su značajno više nego u susednom Bosanskom Petrovcu (za polovinu proizvoda cene nisu ni istaknute), Pero Oaza putem svojih veza u opštini drži trgovački monopol u Drvaru i mulja nešto oko seče šuma, niko nije želeo da mi kaže tačno šta.
Na višem brdu iznad glavne ulice nalazi se srušeni i u kukolj zarasli spomenik izginulima u Drugom svetskom ratu, na nešto nižem brdu kraj pomenutog višeg brda nalazi se poveći picnuti krst izgrađen bez dozvole, inače spomenik izginulima u poslednjem ratu, dok se na fasadi jedine četvorospratnice u glavnoj ulici, nije li prigodno, nalazi bilbord u četvorospratnoj natprirodnoj veličini sa likom Mileta Dodika. Mile Dodik u četvorospratnoj natprirodnoj veličini se prolaznicima osmehuje svojim čuvenim kulovskim osmehom, poručuje da i njegovim venama teče krv Drvarčana, a meni se namah pričinilo i da je usput promumlao – sad ću da te karam. Stranka pomenutog četvorospratnog karajlije, ne spomenuh to ranije, drži vlast u Drvaru (SPS se šlepa uz njih), većinski naseljenom Srbima, dok Drvar administrativno pripada Zapadnobosanskom kantonu, u kom vlast drži HDZ.
Svenarodno medijsko i političko raspoloženje u Drvaru prilično je jednolično, da ne kažem melanholično. Iako im kablovski operater mtel nudi nešto sarajevskih i zagrebačkih televizija, Drvarčani mahom gledaju beogradske i banjalučke režimske televizije. Niko tamo nije ni čuo za Danas, kamoli za Dragoljuba Dražu Petrovića, kamoli tek za pesme Dragoljuba Draže Petrovića. Tamo se čitaju Vučelićeve tiskotine i svi znaju pesme njihove gore lišća – braće Matić i braće Rokvić. Zato je i raspoloženje spram dobrog dela naroda u Srbiji, kog horski nazivaju blokaderima, takvo kakvo jeste, bolje da ne kažem kakvo.
Na moja izjašnjavanja da i sam pripadam tom blokaderskom korpusu, a sve zbog megalomanske pljačke i uniženja što ih sprovode braća Vučić & jarani, sagovornici bi listom okretali glave i govorili sebi u bradu da imaju važnija posla i brige od priče o megalomanskoj pljački i uniženju. Ista ta važnija posla i brige ne bi ih sprečavale da dometnu kako je rektor Đokić za njih zlikovac broj jedan. I kako su veoma ponosni na Đura Macuta jer mu je majka Drvarčanka. I na Aleksandra Vučića jer je i on Srbin iz Bosne i nikad ih nije zaboravio i nije mu lako. I na Milorada Dodika jer je i on njihov i nije mu lako. I na braću Matić. I na braću Rokvić.
Ta mantra o nekom svom kao neprikosnovenom i nepogrešivom, a kom nije lako, zvuči mi zastrašujuće poznato.
Autor je novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
