Desnica desnici ne veruje

 Ovo je, na ambivalentnu radost ultradesničara, postalo moguće nakon priključenja Uniji Rumunije i Bugarske, odnosno pojave pet novih rumunskih i tri nova bugarska poslanika iz partija indikativnih naziva: Velika Rumunija i Atak. Među ovom opasnom grupicom ultranacionalista nalazili su se i poslanici iz Le Penovog „Nacionalnog fronta“, flamanski separatisti iz Belgije, te Alesandra Musolini, unuka najpoznatijeg fašiste i dostojan egzemplar umotvorine o iveru i kladi. Dvadesetak ljudi na preko 780 poslaničkih mesta Evropskog parlamenta jeste bilo marginalno u brojkama, ali samo postojanje poslaničkog kluba donosilo je brojne političke prednosti i nužnost postavljenja ovih ljudi na uticajn(ij)a mesta po evropskim skupštinskim odborima i sličnom.

Bilo je izvesne ironije i interne nelagode u činjenici da su baš Rumuni i Bugari pomogli stvaranju poslaničkog kluba onih koji se najsnažnije protive širenju EU na istok. Ali ovo se progutalo. Sledeći izazov, međutim, ostao je zaglavljen u grlu. I ova poslanička grupa raspuštena je većsredinom novembra iste godine. Razlog je fantastično indikativan. Upravo Alesandra Musolini je, nakon ubistva italijanske žene od strane Roma iz Rumunije, počela davati rasističke izjave kako su Rumuni ti kojima je kriminal postao način života kao i Romima. Jer, veli, među njima i nema neke razlike. Ultranacionalisti iz Rumunije, naravno, nisu bili uvređeni rasizmom prema Romima, većčinjenicom da je Musolini njih, Rumune, izjednačila sa Romima. Velika Rumunija stoga demonstrativno napušta ovo neveselo društvo, i ono se raspada. Na radost mnogih.

Ove zgodne pričice iz nedavnog istorijata Evropskog parlamenta valja se podsetiti tokom promišljanja tekućih političkih napora Srpske napredne stranke, to jest novih starih radikala. Osim malicioznih ekskurzija po bližem inostranstvu, mogu se čuti izvesne želje za ekskurzijama u političko inostranstvo: ka članstvu u Evropskoj narodnoj stranci. Rečje o evropskom savezu konzervativnih i desnih političkih partija, kojem pripadaju i demohrišćani Merkelove i konzervativci Sarkozija. Aleksandar Vučićnavodno većističe podršku Silvija Berluskonija za taj čin pristupa.

Mnogi će reći – zašto da ne. Uostalom, jedna Demokratska stranka Srbije većje u statusu pridruženog članstva. Takozvana „sanaderizacija“ radikala bila je priželjkivana od strane mnogih, a izlila se sa većom šizmatičkom strašću nego što se od nje očekivalo. Partija je čak promenila ime, odustala od Velike Srbije, počela se sastajati s Evropljanima… Što je još važnije, ovde gostujući Evropljani su počeli njih pozivati na prijeme i ručkove. Međutim, problem sa „sanaderizacijom“ radikala može biti upravo – Ivo Sanader. Spora i upitno iskrena evropeizacija bivših radikala može i mora biti problem u regionu. Jer, pridružena članica grupacije evropskih „narodnjaka“ je i hrvatska HDZ, a posmatračbošnjačka SDA.

I stoga je storija o međusobnoj netrpeljivosti i nemogućnosti saradnje između evropske ekstremne desnice ilustrativna. Slično (a češće i krvavije) međusobno netrpeljiva je i povest balkanskih partija koje kidaju na desno. I zato je mogućnost da se desničarske i nacionalističke partije Balkana okupe pod istom političkom zastavom nestvarno ironična. Gledati naslednike partija čiji su predsednici bili Vojislav Šešelj i Franjo Tuđman za istim stolom kako razgovaraju o evropskoj politici na zajednički, konzervativniji način, veselo je nadrealno.

Celu priču moguće je uopštiti i snažnije. Politička levica je po definiciji internacionalna, a politička desnica okrenutija samoj sebi i nacionalna. Ni ekstremniji slovački i mađarski nacionalisti verovatno nisu najsrećniji ako nekad moraju sedeti jedni do drugih. Međunarodni savezi na desnici često su nevoljni, mrzovoljni i za-nužno-zlo-smatrani. Pa ipak, ovo ne znači da oni ne dele istovrsne ciljeve i iste političke vrednosti. Uostalom, Sanader hapsi kreatore antivladinih fejsbuk grupa na internetu, a Vučićevog doprinosa slobodi štampe i javne reči svi se dobro sećaju.

Ovu nepopravljivu šizofrenost neophodno je dobro razumeti. Vrednosti su iste – nacija, vera, tradicija i tako to – ali ih politički konzervativci najčešće razumevaju partikularno, to jest misleći samo na sebe. I zato je njihova politička saradnja uvek problematična, ali i instruktivna. Jer, saznanje da partije koje, primera radi, misle da je „Oluja“ bila herojska i one koje misle da je dotična bila genocidna akcija, zapravo razmišljaju na isti način, te ih je moguće okupiti pod isti politički kišobran – vrlo je poučno. Momenat priznanja da se u evropskom političkom smislu HDZ, SDA i DSS ili SNS zalažu za iste stvari, da dele iste vrednosti – fantastično je otrežnjujući. Ali i ogledalo od kojeg se, nakon nacionalističkih pijanki, ujutru beži.