1. dan rekonstrukcije

Počelo je. U roku od jednog dana skinuli su površinski sloj asfalta, počupali sve šine i sve ogradili. Pa dobro, bar brzo rade. Možda neće biti tako strašno.

2. dan rekonstrukcije

Nigde žive duše. Samo blatnjava poljana dokle pogled doseže, bez i jednog radnika ili gradjevinske mašine. Visoka metalna ograda opasala je ceo blok, tako da je nemoguće preći ulicu pre sledeće veće raskrsnice. Pešacima je ostavljeno samo metar širine prašnjavog trotoara.

3. dan rekonstrukcije

Deda je otišao po hleb i novine i vratio se sav zadihan i crven u licu. Umesto da kao i uvek skokne preko ulice do trafike, morao je da ode do raskrsnice sa Ruzveltovom, pa ceo put nazad do trafike i pekare. Onda se naravno vraćao istim putem nazad do kuće. Sve u svemu, umesto pedesetak metara, prešao je kilometar i pedeset.

Pitam ga šta će sad da radi. Kaže, neka, bar ću biti u formi da doživim da im vidim ledja.

5. dan rekonstrukcije

Uskim parčetom trotora izmedju zgrada i metalne ograde mimoilaze se pešaci, prodavci sa kutijama robe, majke sa bebama u kolicima, hipsteri na trotinetu, nervozni biciklisti sa trubom i odrtaveli frajeri na motorima.

Da bih sa kučetom stigla do Tašmajdana moram sve njih da obidjem u slalomu, preskočim bare i šut, pretrčim zakrčenu raskrsnicu na semaforu, na kome je zeleno svetlo sa 60 sekundi smanjeno na 18 i provučem se ispod skela i signalizacije u Starine Novaka. Nema druge nego da podignem psa u naručje da ga neko ne bi zgazio, a klupko od dva kilograma dlake postane baš teško kad moraš da ga cimaš ceo taj put.

Tek što smo stigli do Tašmajdana kad nas je uhvatila kiša. Nekako smo uleteli u „Šansu“ gde se već sjatio ceo kučkarski svet, penzosi i sva ona kolica sa bebama koje sam obilazila. Tamo smo svi isparavali u mrklom mraku, jer je neko presekao kabl za struju.

7. dan rekonstrukcije

Zasedanje porodičnog veća. Prva i jedina tačka dnevnog reda: da li vredi pomerati kola. Spasili smo kola sa parkinga ispred zgrade samo par minuta pre nego što je postavljena ograda koja bi ih zarobila tu do septembra. Sad stoje parkirana u Ilije Garašanina na dragocenom mestu vrednom zlata.

Moramo da donesemo presudnu odluku, da li vredi izaći sa tog mesta zbog odlaska na aerodrom ili na službeni put do Kragujevca. Šta ako posle ne nadjemo mesto za parkiranje u našoj, drugoj zoni? Da li da promenimo zonu? Ako malo izlopatamo onu gomilu peska na ćošku sa Ivankovačkom možda ih tu uglavimo?

8. dan rekonstrukcije

Atmosfera u kraju kao u vreme bombardovanja 1999. godine. Shvatili smo da je neprijatelj moćniji od nas i da moramo da se medjusobno pomažemo da bi preživeli.

Najdragoceniji predmet u komšiluku su klješta. Ona fina klješta što mogu da lako odvrnu šraf koji pridržava metalnu ogradu kako bi mogli da predjemo ulicu.

Kad se odvrne ograda nastaje stampedo. Jedni trče da iz kola koja su morali da parkiraju dve ulice dalje donesu gajbice voća sa placa, drugi trče da do kola odnesu kofere za letovanje. Prodavačice koriste priliku da istovare robu, a radosni prolaznici, kao pušteni iz kaveza, idu prečicom preko ulice dok još mogu.

9. dan rekonstrukcije

Opet nema struje. Nema druge nego da se spustimo do izvora svih informacija vezanih za rekonstrukciju – ćevabdžinicu na ćošku. Tu se okupljaju fizikalci da se odmore i pregrizu nešto i tu se razmenjuju sve vesti o isključenjima struje i vode.

Iako je 11 sati ujutru, ništa ne radi, a prodavci sede na gajbicama ispred svojih radnji i piju kafu. Pitam ih da li su čuli nešto. Kažu mi da čekaju da majstori dodju na ručak, jer samo oni znaju kad će struja.

11. dan rekonstrukcije

Danas, za promenu, nema vode. Mislim, nema je u česmi, ali je zato napolju ima na pretek. Prašnjava razvalina od naše nekada lepe ulice se pretvorila u blatište, a duboki rovovi na mestu gde su išle tramvajske šine su do vrha puni vode.

Pričaju radnici da se tu juče jedna žena zamalo udavila. Utrčala je po najvećem pljusku u gradilište, pokušala da preskoči baru i kao u crtanom filmu, upala u nju do guše.

To je zato što su dirali tramvaj dvojku, tvrdi deda. U dvojku se ne dira.

13. dan rekonstrukcije

Plan za danas: zovi liftadžije prijavi kvar na liftu. Zovi MTS prijavi kvar na fiksnom telefonu. Zovi kablovsku prijavi kvar na internetu. Zovi majstora da popravi mašinu za veš, ako se uopšte da popraviti.

Kupi UPS da ti strujni udari ne bi sredili i kompjuter. Pošalji račun za UPS Vesiću. Ako bude radila pošta. Pošto opet nema struje.

Povezani tekstovi