Do kraja bio mlad duhom

Pripremali smo se da 19. februara obeležimo 88. Desimirov rođendan i punoletstvo obnovljene Demokratske stranke (3. februar), a vest o iznenadnoj smrti najvećeg među demokratama zatekla nas je u trenutku ponovne krize u našoj zemlji, za koju mi je Desimir samo pre petnaestak dana pred drugi izborni krug rekao: „Srbija će ostati na začelju, definitivno poslednja u regionu ako neki nastave da nas uveravaju da možemo mimo sveta i izvan evropskih integracija, ako nam stalno serviraju svoju kvazilegitimnost, principe, patriotizam, narodnjaštvo…“
Znali smo da je bolestan. Nije se mirio sa takvom situacijom i stalno se nadao da će doći da se bar oprosti sa svima nama – u Beogradu i van Beograda, Svuda po Srbiji i van Srbije, Desimir je imao prijatelje, poštovaoce, saborce, saradnike. Otišao je pre nego što smo mislili. Koliko god da je imao godina, Desimir je bio tako mlad duhom, uvek priseban, odmeren, strpljiv, skroman, duhovit, poseban.
Svi smo i te kako ponosni što smo ga upoznali i imali, tokom ovih osamnaest godina od njegovog povratka u zemlju, za dragog i odanog prijatelja. Naročito ja! Uvek sam želela i pomalo uobrazila da imam poseban status na njegovoj dugačkoj listi prijatelja i poznanika s raznih strana. Mrtva trka je bila između mene, Nađe Petrovski, Olgice Đunić, Ljubice, Vide, Latinke, Lejle i drugih, ko mu je bliži, odaniji, privrženiji. Smatrao nas je članovima svoje porodice i mi smo mu to u Beogradu i bili da bismo nadomestili odsustvo njegove drage i otmene Coral, njegovih kćerki Ane i Nade i naročito njegovih unuka Luka i Michela. Bio mi je i ostaće zauvek najveći prijatelji i politički učitelj, drag čovek i mudar savetnik.
Želim da istaknem da nijedan proživljeni trenutak njegovog života niti je bio uzaludan niti bez traga. Treba da smo svi, naročito DS, zadovoljni zbog toga, a njegova porodica ponosna zbog toga. Toliko toga je uradio u večitoj borbi za demokratiju, još od studentskih dana, pa u emigraciji i na kraju ovde u zemlji. Nije odustajao od vere u uljuđeniji i bolji život, od uverenja da će konačno i Srbija krenuti pravim putem. Dugo će ga pamtiti ne samo demokrate i prijatelji, već svi koji su čitali njegove tekstove, njegove knjige i koji nisu imali prilike ni privilegije, kao mi, da ga upoznaju.
Bezmerno smo tužni što nas je njegova bolest sprečila da uživamo u još kojem trenutku zajedničkog druženja i što nam nije dozvolila da se oprostimo sa Desimirom Tošićem, najvećim i najpoštovanijim među demokratama – legendom, kako bi rekao moj sin Balša i sva demokratska omladina.