Dobri i loši policajci

Aleksej Kišjuhas Strateško pregovaranje je kompleksna rabota. U odličnoj studiji „Strateška interakcija“ (1969), sociolog Erving Gofman bavi se kalkulacijama i igrama kojima se koriste ljudi u svakodnevnom životu. Posebno inspirativno je što su primeri kojima se u svojoj studiji koristi Gofman pozajmljeni iz sveta kockarnica i špijunskih romana. Uzgred, i sam Gofman je radio kao krupije u kockarnici. Jedna od strategija je i filmski čuvena taktika „dobar policajac/loš policajac“. Naime, tokom ispitivanja osumnjičenog, jedan policajac u timu igra agresivnu i preteću ulogu, dok drugi glumi saosećajnog i ljubaznog momka koji je tu da pomogne. Ideja je u tome da osumnjičeni pomisli da je u njegovom interesu da sarađuje sa „dobrim policajcem“. Ne znajući da je sve to vešta gluma i da ova dvojica zapravo rade kao tim, osumnjičeni će priznati svoja (ne)dela, to jest pristati na saradnju na bazi straha od prvog, i poverenja u drugog policajca.
I u političkim strateškim pregovaranjima u Srbiji postoji slična dinamika. Politički timovi imaju svoje dobre i loše policajce kada valja privoleti nekoga na saradnju: bilo drugi politički blok, bilo javnost. Tipičan primer je delovanje para Tomislav Nikolić-Aleksandar Vučić. Dok se Nikolić predstavlja kao pomirljivi, neagresivni, „narodni“ čovek kojem je u mislima jedino dobro Srbije, Vučić je komplementarni element iz kojeg kuljaju strast i verbalna agresija. Na sličan način deluju Vojislav Koštunica i Velimir Ilić. Magistar Ilić je taj koji će uzburkati javnost određenom političkom idejom, a Koštunica će dotičnu zatim pacifikovati sterilnijim pravničkim vokabularom. Iza opaske da Ilić govori ono što Koštunica misli leži dinamika dobrog i lošeg policajca: strateškog balansa kao korisne političke taktike. Ista je stvar i sa političkim blokom koji se odnedavno zove „Za evropsku Srbiju“. Boris Tadić ovde simbolizuje ulogu dobrog policajca, a Mlađan Dinkić dežurno biva u roli onog lošijeg. Dinkić je redovno taj koji će otkrivati neprijatne istine, donositi loše vesti i otvoreno napadati političke oponente. Reč je o poziciji manjeg, a glasnijeg i radikalnijeg partnera, koji samo čini da onaj veći i pomirljiviji deluje razumnije, lepše i posve prihvatljivije. Držeći se po strani, veći partner (pre)pušta manjem sav radikalizam i pretnje, a sve radi proizvodnje efekta saosećajnog, dobrog momka. Identična podela uloga u parovima Nikolić-Vučić, Koštunica-Ilić i Tadić-Dinkić svedoči samo koliko je ova strategija korisna.
Imena su ovde, naravno, samo simboli. Jer, ova strateška dinamika zapravo karakteriše politiku samih stranaka. Odnos Demokratske stranke i G17 plus, Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, te navodno tvrđeg i mekšeg krila u Srpskoj radikalnoj stranci postavlja ove politike ovih (delova) partija u ulogu dobrog, odnosno lošeg policajca na političkim daskama koje život znače. Zanimljivo je i to da u novoformiranom partnerstvu SRS-DSS, Demokratska stranka Srbije biva ta koja je glasnija i radikalnija, to jest u ulozi lošeg policajca. Inspirativno je i primetiti kako bi, da su u partnerskoj ljubavi, Liberalno demokratska partija odlično igrala ulogu lošeg policajca Demokratskoj stranci. Ovako to čini G17 plus. Ne sme se ispustiti iz vida činjenica da ovi unutarblokovski opoziti zapravo nastupaju kao tim, to jest igraju istu igru. Loš momak je tu samo da bi onaj dobar izgledao još bolje. Scena se postavlja i uloge dele tako da proizvedu efekat. Zapravo su oba policajca na istom zadatku: kako na svoju stranu prevesti zbunjenog i uplašenog subjekta.