Dobro jutro, Kolumbijo

Lepo je to sročio predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Željko Bodrožić, kada je gostovao na N1: „Mi smo sada i faktički ušli u fazu policijske države. Odavno smo banana republika, sa otetom državom, sa institucijama koje su zarobljene i ministarstvima koji ispunjavaju želje vladajućeg režima. Ako neko hoće zaista u Srbiji da bude ponovno ‘gestapo’, mora da očekuje da će se pojaviti i ‘otpisani’.“

Tako je to kada se jedna izolovana novopečena klasa enormno obogati, poveže sa podzemljem i konektuje sa inostranim oligarhijama, te ne želi ni za milimetar da se pomeri i prepusti svoj gvozdeni presto.

Onda dobijamo pendreke, krv na pločniku, privođenje ljudi po ulicama, otimanja, jurenja džipovima i maricama, sve u svemu, jedno sveopšte nasilje i uterivanje straha svima onima koji bi da dovedu u pitanje položaj feuda sa Andrićevog venca.

Od moljakanja i plakanja svetu, da li onom u Vašingtonu i Briselu, ili, ne daj bože, onom u Moskvi i Pekingu, nema ništa, svi su oni, na ovaj ili onaj način, na njegovoj strani.

U najbolju ruku, mogu samo da sačekaju da vide šta će se sa njihovim ortakom, koji je ovih dana u krizi, desiti, pa da mogu da razmišljaju u nekakvoj vrsti smene. Najviše što mogu da učine jeste da se duboko zabrinu nad našom sudbinom, i to veoma nemuštim i birokratskim rečnikom.

Elem, zato je gerilski način – ovaj apsolutno nenasilni – možda i najbolji ovom trenutku. A zašto, pitaće oni zluradi jezici? Saobraćaj je, dakle, živ organizam; on je takođe i osnovna platforma za protok kapitala i svih ostalih resursa, dok je gospodar naših života & smrti odredio sebe kao vrhovnog boga stabilokratije.

Stabilokratija je u svojoj uprošćenoj definiciji neokolonijalna rupčaga u kojoj je sve aspolutno dozvoljeno – pa čak i ova vrsta nasilja koju gledamo na ulicama prema narodu – dokle god se business as usual odvija. Onog trenutka kada krenu čepovi da se prave, kada sve to krene da usporava, kasni, pa čak i ne stiže, tu kreće čitava problmetika i kriza naprednjačkog identiteta.

Naravno, ne lezi vraže, ovoj vlasti ništa nije strano, pa ni da upotrebi otvorenu silu; sastavljena je ona od gomiletine protuva i ništarija od devedesetih pa na ovamo. Od Miloševićevih nacista, preko Đinđićevih lojalista i Tadićevih saboraca – svi ti ostaci, svi duhovi prošlih režima, sva lica podzemlja sa menjanom šminkom, svi porodični klanovi, operativci iz senke, profesionalni trgovci smrću i slobodom, biznismeni sa ratnim dosijeima i polugama privatizacije, svi bivši saveznici i neprijatelji, svi što su se tukli oko istog plena, samo pod različitim zastavama – našli su se jednog dana okupljeni pod jednim štandom, u jednoj firmi, sa jednim logoom. Srpska napredna stranka nije partija – to je završna forma četrdesetogodišnjeg inferna u kojem živimo.

Zato im je lakše da Srbiju pretvore u Kolumbiju, da ljudi počnu da nestaju, da se na televizijama vrte propagandni štakori koji će da poništavaju ljudskost svakome ko bude rekao „a“, da kada ljudi vide na ulici nekoga da privode, samo da okrenu glavu, jer je to, jelte, neprijatelj naroda.

Dokle god cevovodi kapitala dišu punim plućima, dokle god traje iluzija da je sve u redu, baš niko neće pitati šta se u međuvremenu dešava u ovom kazamatu. Neće pitati za pokradene izbore, neće čuti krik progonjenih, niti će trepnuti na prizor prebijenih i privedenih studenata i studentkinja. Jer ovu državu su utemeljili ratni zločinci, a spratove dizali tajkuni, šverceri i politički diletanti.

Od Vukovara, Srebrenice pa do Batajnice, preko tela Ćuruvije, Stambolića i gardista iz Topčidera, do masovnih otpuštanja, kriminalnih privatizacija, izgladnelih, obespravljenih radnika i posrnulih, umornih i tranziciono slomljenih građana, a na kraju i do urušenih nadstrešnica koje ubijaju ljude – sve je to jedna ista pripovest. Pripovest o zemlji u kojoj životi nemaju poentu. Zato tokom ovih osam meseci, give or take, traje možda i najvažniji vapaj protiv ovog i ovakvog poretka koji je dozvolio da Aleksandar Vučić i njegov kartelski Ćacistan budu mogući.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.