Nedavno hapšenje jednog od mnogih „prodavaca magle“ ponovo otvara pitanje gde je granica varanju nesrećnih bolesnika. Ta pojava je večna, a vremenom se jedino menjaju metode. Jedan od prvih takvih „čudotvoraca“ posle oslobođenja bio je bolničar iz Vršca koji je „pronašao“ da je pijenje petroleja „lek“ protiv raka.
Novinari su slikali bolesnike „dignute iz mrtvih“, a nikome nije palo na pamet ni da njihovo, često samo privremeno poboljšanje poveže s prethodno dobijenom zračnom i drugom terapijom (čiji blagotvorni efekti obično nastupe sa zadrškom), ni da ih obiđu nekoliko meseci kasnije, kada neki od njih, uprkos „izlečenju“, više nisu bili živi.
Dok je ranije „otkrivanje leka“ bilo individualan čin, kome su predstavnici medija nesvesno doprinosili idući tragom vesti, tj. prateći kolone ljudi ka nekoj „ordinaciji“, u opštem moralnom posrnuću od početka devedesetih često se nastupa organizovano, sa promoterima, pi-arima i izdavačima koji se, po pravilu iz lukrativnih razloga, pridružuju „pronalazaču“. I on sam postaje nezajažljiviji pa svoje, recimo, iskuvane korove, visuljke, metalne alke ili „ćelijske ekstrakte“ preporučuje kao lek protiv svih bolesti.
Ko su „pronalazači“? Sigurno da među njima ima i zabludelih zanesenjaka, ali dominiraju dva tipa ličnosti čije osobine mogu i skladno da se preklope. To su hohštapleri i psihopate. Nije ih lako raskrinkati jer su elokventni, a i kada su jasno psihički bolesni, radi se o poremećajima tokom kojih, uz umišljenu ili svesno iskonstruisanu ideju veličine, koherentno mišljenje ostaje potpuno očuvano.
Oni imaju spreman odgovor i na pitanje zašto se o njih oglušuju naučne ustanove i farmaceutske kuće koje pomno prate i preuzimaju svaki nagoveštaj mogućeg autentičnog otkrića u svetu. Odmah pokazuju pismo nekog istraživačkog centra iz zemlje u kojoj je učtivost manir, pa i odbijanje našem čoveku zvuči kao pohvala (recimo, „vrlo smo počastvovani što ste nam se obratili, ali, nažalost, nismo u mogućnosti da sada ispitamo Vaš dragoceni lek“). Ti stranci bi naredno pismo već shvatili kao nasrtljivost i ignorisali bi ga, ali je ovde to dokaz koliko „našeg neshvaćenog genija“ cene u dalekom svetu. Nekada je „argument“ i saopštenje na kakvom stručnom skupu, ali bez izuzetka izostaje verifikacija u uglednom naučnom časopisu. Često su na muci i oni savesni doktori koje samo lekarska tajna sprečava da „pronalazača“ raskrinkaju kao svog pacijenta koga su lečili i poslali u penziju zbog izraženog paranoidnog poremećaja.
Razne vodice, izvori „spasonosne“ energije i sl. mogu da imaju i nesumnjiv koristan efekat. S jedne strane, postoje mnoge bolesti s izraženom psihološkom komponentom, poput čira u stomaku, astme, ekcema, bola u leđima itd., a s druge strane, tokom mnogih vekova su razni vidari, šamani, gurui, hećimi i vračare svoju reputaciju zasnivali upravo na takvom terapijskom arsenalu. Razlog je što i zdravom, a posebno bolesnom čoveku mnogo znače lepa reč, dodir, pažnja i, posebno, vera u iscelitelja, ma šta on radio. Presudno je da se zbog raznih alternativnih metoda bolesniku ne uskraćuju efikasni lekovi koje nudi naučna medicina.
U uređenim sistemima, čak i u zemljama u razvoju, takvih grešaka je malo. U tradicionalnim muslimanskim sredinama, recimo, postoje jaki centri za islamsku medicinu, ali tamo leče samo osobe kojima nauka više ne može da pomogne ili, što je češće, one koji su pod stalnom kontrolom svog lekara (npr., leče se od dijabetesa). Tada je svima dobro: pacijentu jer se oseća sigurnije, lekaru jer je oslobođen dodatnog pritiska, deleći eventualno nezadovoljstvo pacijenta sa svojim „kolegom“ iz alternativnog centra, a alternativcu jer ispunjava svoju misiju.
Vratimo se pitanju spočetka teksta: gde je granica varanju? Odgovor je prost: granica je – nebo.
Autor je profesor univerziteta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
