foto: F.S./ATAImagesOčito je da je totalna nemoć režima da zaustavi sve širi bunt većinskog stanovništva Srbije, koji traje u kontinuitetu već gotovo godinu dana, izazvala u njegovom čelniku čija je moć nekad smatrana neuništivom – sumanuti, panični strah koji ga, zarad vlastitog spasa, primorava na nebulozne poteze na kojima bi mu i latinoamerički diktatori zavideli.
U ovom tekstu ću se zadržati na famoznom Nacrtu izmena Krivičnog zakonika kojim bi se uvela zatvorska kazna za blokade saobraćajnica.
Naprosto, ukoliko bi se taj predlog usvojio svaki učesnik u blokadama saobraćajnica imao bi status kriminalca kojem sleduje zatvorska kazna do godinu dana. Pošto ne samo dobar deo pristalica vlasti već i ne mali broj pobunjenih građana nije upoznat sa svojim pravima u procesu okupljanja, u svom tekstu nastojaću da sažeto reprodukujem Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (posebno deo o okupljanju i udruživanju), čijeg duha i članova mora da se pridržava i naša zemlja.
Pre svega, prema Evropskom sudu za ljudska prava (u Strazburu) mirni protesti na kojima okupljeni građani upućuju svoju političku poruku ne podležu prijavljivanju domaćim vlastima i njihovom odobrenju. Kad je reč o okupljanjima građana ključni čin pomenute Konvencije je član 11. U Evropskoj konvenciji, u delu o okupljanjima, doslovno stoji:“Nenasilni akti počinjeni tokom okupljanja zaštićeni su članom 11. Blokada puteva i drugih fizičkih ponašanja kojima se namerno ometa saobraćaj i uobičajeni tok života potpadaju pod polje dejstva člana 11″.
Pri tome se na drugom mestu ponovo ističe da se ometanje saobraćaja u sklopu demonstracija, samo po sebi, tretira mirnim. U tom kontekstu se protesti sedenjem posmatraju kao nešto što je potpuno u skladu s članom 11. Sama činjenica da se tek sada predlaže Krivični zakon o blokadama saobraćajnica kao o krivičnom delu nepobitno svedoči o tome da su dosadašnje takve blokade bile zakonite.
A sada nešto što je vrh vlasti krio kao „zmija noge“. Da se ne bi pomislilo da je reč o nekoj mojoj pristrasnoj interpretaciji citiraću Sud za ljudska prava u Strazburu, čiji je osnov za donošenje odluka Evropska konvencija:“Dugotrajno zauzimanje prostora koje je mirno, čak i kad je očigledno protivno domaćem pravu, može se smatrati ‘mirnim okupljanjem’.“ Ili, „zauzimanje zgrada se, uopšte uzev, smatra mirnim ponašanjem, uprkos njegovoj nezakonitosti i problemima koje može izazvati“.
Nacrt izmena Krivičnog zakona je nesuvisli, fantazmogorični, nedelatni predlog proizašao iz projekcije jednog diktatora obuzetog grozničavim strahom a ne diktatora koji svojim kalkulativnim umom daje praktično delatne predloge za izlaz iz beskonačnih protesta pobunjenog građanstva. Predložene izmene u Krivičnom zakonu neće moći u praksi funkcionisati. Zamislite situaciju u kojoj 20.000 protestanata blokiraju raskrsnicu.
Šta bi onda usledilo: hapšenje svih tih demonstranata, suđenja i zatvaranja. Pa koliko bi to trajalo? Pošto bi na većem broju mesta u Srbiji bile blokirane saobraćajnice, koliko bi novih zatvora trebalo izgraditi. Te izmene Krivičnog zakona mogle bi funkcionisati samo na filmu. Opštepoznato je da je nedavno u Mađarskoj bila zabranjena Parada ponosa. Posle te zabrane, kažu, održana je najmasovnija parada ponosa.
Problem vrha našeg režima je u tome što je drastično izgubio legitimitet, te zato njihov Vođa beži od raspisivanja vanrednih izbora kao „đavo od krsta“. Misliti da zahuktalu većinsku Srbiju može zapalašiti neka protivustavna zabrana koja se kosi sa Evropskim sudom i Evropskom konvencijom, jeste tragikomično. Srbija se umiriti neće dok ne odu oni koji su je uništili zarad vlastitih pohlepnih materijalnih interesa.
Autor je počasni predsednik Međunarodne škole Felix Romuliana
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
