Dopola puno, ili otpola prazno

Ali ipak nekako nađem lice kome je onih nekoliko stotina miliona dolara dato na brigu. I šta mi kaže lice? Nemoj o tome, molim te, da pišeš – nije PATRIOTSKI. Ako mislite da je reč o nekom SPS predstavniku ove ideološki šarenkaste koalicije na vlasti, onda se varate. Skroz suprotna varijanta. Od onih koji bi ti 2000. godine odsekli jezik pre nego što bi palacnuo koju patriotsku. Ovaj mi je primer bio zgodan za početak komplikovane teme iz koje ću, nadam se, jednostavno isplivati. Ali PATRIOTIZAM, naročito u Srbiji sa teretom Kosova, i nije potpuno rehabilitovan termin. Više onako ispotiha.Dočim su PRAVO NA RAD, malte ne kao deo korpusa ljudskih prava, i opšta LJUDSKOST, postali neizbežni deo vokabulara političara koji nas svaki čas bez zazora obaveštavaju da će nastaviti da se bore da, po mogućstvu, nikada ne siđu sa vlasti. Pre deset godina si o ovim temama mogao da se pitaš samo na lični rizik. Pa da politički i ekonomski korektnim ekonomistima, na jaslima Svetske banke ili neke slične institucije, poslužiš kao topovsko meso neke od neizbežnih anketa u kojoj se ljudi surovo dele na gubitnike i dobitnike tranzicije. Nije bilo potrebno da ti familiju spominju poimence, i nisu, dovoljno je bilo da se samo prepoznaš. Do pre deset godina su transformisane firme objavljivale za koliko su stotina i hiljada smanjile broj zaposlenih, političari su znali da nas je tamo gde radimo tridesetak odsto viška, danas im ništa draže nije nego da nam objave da će firma koju su upravo svečano otvorili zaposliti 100 novih radnika. Velike lokalne firme, sinonimi za pojedine gradove po Srbiji, koje su brinule o svetu od dečjih vrtića, preko sporta do kulturnih manifastacija smatrane su nepoželjnim ostacima prošlosti i, ako likvidiranje sporednih delatnosti nije dalo očekivane profitne rezltate, gađene su i same. Danas svaka firma u Srbiji ima PR-a koji nema druge uvodne rečenice za svaku priliku sem one: „Mi kao društveno odgovorna firma…“ Niko dosad nije napravio analizu koliko je nekolicina multunacionalnih kompanija, koje gotovo desatak godina posluju u Srbiji, uticala na razvoj lokalnih sredina u kojima su stacionirane, da li su sa njima rasle i razvijale se brže nego sa lokalno pozicioniranim lokalnim firmama sa kojima smo se, u vreme kad smo mislili i delali, oštro rastali.

ZAPOSLENOST: U skladu sa ovom velikom transformacijom vozi i svet. Prošle nedelje je hit tema bilo stanje na tržištu rada u Americi, Nemačkoj i Kini. Najsvežija statistika je pokazala da je tržište rada u Americi doživelo dodatnu destrukciju. Broj dugoročno nezaposlenih teško da je ikad bio veći. Broj onih koji traže posao raste treću nedelju zaredom držeći analitičare u uverenju da ekonomija SAD ima velike teškoće da nadomesti čak osam miliona radnih mesta izgubljenih tokom 2008. i 2009.godine. Nemci su, međutim, objavili da je nemačko tržište rada izašlo iz krize. Od ponovnog ujedinjenja Nemačke do danas, nikada više ljudi nije bilo zaposleno nego što se to desilo u drugom kvartalu ove godine – čak 40,3 miliona. Ovaj je oporavak na veliku radost svih koji posluju u Evropi, pa i našu. Kao što su na radost sveta minimalne, ali važne promene na tržištu rada Kine. Tamo je pre svega reč o plati. Sada navodno drugu po veličini ekonomiju sveta potresaju prvi veliki štrajkovi pred kojima je još očuvana komunistička organizacija vlasti nemoćna. Agencije su javile da je minilana plata povećana čak i u najzaostalijim provincijama, tako da su za to povećanje ostali uskraćeni samo radnici u četiri od ukupno 31 provincije. Povećanje minimalne plate za kineske dužnike i mušterije znači da je kineska roba poskupeti, i tako izgubiti nešto od svoje nesavladive konkurentnosti, a s druge strane kupovna moć više od milijarde Kineza porasti do respektabilnih potrošača zapadnoevrospke i američke robe. Korekcije su zasad minimalne, ali ipak važne. Sad prosečna minimalna plata radnika u Kini iznosi 1.120 juana ili 128 evra, pa je Kina, dakle druga po veličini ekonomija na svetu, po visini minimalne plate na 159 mestu. Ova kretanja imaju i širu društvenu dimenziju, koja se reflektuje i u stavovima stanovnika Amerike, koja gubi svoje pozicije, i Kine, koja nove pozicije stiče. Statistika tvrdi da je prosečni prihod muškarca u SAD 1978. godine iznosio 45.879 dolara, a 2007. godine, kad se oduzmu inflacioni uticaju, 45.113 dolara. Dakle, konstantno pada. Tako da „većina Amerikanaca sada veruje da će njihova deca živeti lošije od njih“, a „statistička šansa manje imućnih Amerikanaca da se popunu u gornju srednju klasu niža je nego u bilo kojoj drugoj industrijskoj zemlji i iznosi oko četiri odsto“. Mada sa nivoa o kome je malopre bilo reči, kineska vera u penjanje po lestvici društvene strukture raste. U anketi koju su sa osam Kineza različite starosti i obrazovanja napravile jedne zapadnoevropske novine, gotovo svi anketirani nastojali su da minimiziraju snagu svoje zemlje, pred kojom se širi strah tamo s one strane Antlantika. Oni misle da Kina postaje svetska sila, ali da to još nije. Gotovo svi smatraju za potrebno da podvuku da Kina neće biti sila kakva je Amerika i ako bude svetska sila u svakom smislu reči. Neće, navodno, nastojati da dominira drugima niti da druge teroriše. Svi učesnici u anketi ocenjuju da žive bolje od svojih roditelja. Nezadovoljni su što Kina postaje potrošačko društvo u smislu da je auto vrhunski san gotovo svakog Kineza. Zanimljivo je da većina smatra da demokratija ne bi bila dobro rešenje za sadašnji stepen kineskih različitosti. Mada je vlast komunistički organizovana, anketirani Kinezi ne veruju da je KIna, naročito po ekonomskom sistemu, komunističko društvo. Daleko od toga. Teško je zamisliti da bi kineski jezik mogao da stekne monopol koji danas uživa engleski, a još je teže zamisliti da bismo mi koji život štelujemo prema unapred zadatim evropskim vrednostima i standardima mogli da prihvatimo ovakvo kinesko gledanje na te stvari: ne postoji samo po sebi dobro i zlo, postoje samo različita stanja stvari u različito vreme, kaže jedan od anketiranih Kineza.