U svom tekstu na internetu „Dosta nam je jedna kuća cveća“ (25. avgust), Milan Trešnjić osporava potrebu da se traže posmrtni ostaci đenerala Dragoljuba Mihailovića s obzirom na to da je on bio komandant vojske koja je u ratu „diljem cele kraljevine činila zločine“.
Tekst završava zaključkom da Slobodan Homen angažovanjem u državnoj komisiji za pronalaženje Mihailovićevog groba želi da se oduži svom dedi koji je bio jedan od branilaca đenerala. Ovim se pridružuje onima koji već 65 godina satanizuju Mihailovića, pa čak mu osporavaju pravo na dostojan grob.
Takođe, Trešnjić napominje da je po završetku rata bio oficir Ozne u Beogradu. Ja bih ovde dodao da je bio načelnik Ozne za dvanaesti kvart (Dedinje) i da je čovek koji je u svojoj ispovesti od pre nekoliko godina, jedini do sada otkrio način likvidacije „narodnih neprijatelja“ u Beogradu posle 20. oktobra 1944. Naime, Ozna je po prethodno pripremljenim spiskovima i naknadnim dojavama odmah krenula sa masovnim hapšenjem političkih i klasnih protivnika, a isleđivanja su vršena po kvartovima. Svakoga dana načelnici kvartova su sa islednim kartonima odlazili u Gradsku komandu Ozne u Maglajskoj ulici, gde su šest visokih oficira Ozne presuđivali i na tim kartonima ispisivali <I>streljati<I> ili <I>Banjica<I>. Uglavnom ovo prvo. Za sva uniformisana lica pisalo je streljati. Potom su načelnici Ozne odlazili u svoje kvartove i uveče davali spiskove za streljanje komandirima pratećih vodova koji su žicom vezivali po dvojicu osuđenika i streljali ih u „gluvo doba“ noći. Tako je i moj otac, sanitetski potporučnik Dragoljub Đurić isleđivan u IX kvartu – Vojvode Milenka 40, od 22. do 25. 10. 1944, a potom pogubljen na nekom od beogradskih stratišta.
U dosadašnjem radu Državna komisija za obeležavanje i otkopavanje tajnih grobnica posle 12. septembra 1944. pronašla je spiskove tajno streljanih za gradove u južnoj i istočnoj Srbiji, a pre par dana i za Kragujevac. Nažalost, spiskovi za Beograd nisu još pronađeni, iako je ovde likvidirano bez suđenja prema proceni većine istoričara oko 10.000 građana. Ono što u pronađenim spiskovima pored imena nema, to je lokacija pokopa, što će otežati indentifikaciju žrtava.
Na kraju, hteo bih da istaknem da je veliko negodovanje Trešnjića povodom eventualnog otkrivanja Mihailovićevog groba verovatno bezrazložno, pošto se Državna komisija već duže vremena ne sastaje, a druga Državna komisija za tajne grobnice posle 1944. (kojoj bi Trešnjić mogao mnogo da pomogne, ukoliko hoće), proteklih osam meseci vrlo intenzivno radi za sada „o svom trošku“, pošto im osnivač još nije uplatio sredstva za istraživanje.
Beograd
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
