Drastične kazne smirile rasiste

Barns je šutnuo bananu napolje i nastavio da igra, nastojeći da svojom igrom prezre rasiste, kako je sam objašnjavao mnogo godina kasnije. Ali, nepodnošljiva sramota tog događaja je rasplamsala svest o neminovnosti borbe protiv rasizma u engleskom fudbalu.

Krajem osamdesetih godina rasistički incidenti nisu bili retkost na engleskim stadionima, uz pogrdno skandiranje „There Ain’t no Black in the Union Jack“, a engleska javnost je bila troma u osudi takvih događaja. Upravo je taj slogan kao naslov svoje knjige iz 1987. godine uzeo Pol Gilroj, uz Stjuarta Hola verovatno najznačajniji britanski teoretičar postkolonijalnih studija, inače pasionirani navijač Arsenala. Pomenuta knjiga ne govori o sportu, već analizira rasprostranjene mehanizme kojima rasizam operiše u jednom društvu, kako je isprepletan sa klasnom strukturom jednog društva, i kako zajedno oblikuju političku realnost. Ali, Gilroj takođe govori koliki su značaj imali najpre crna muzika, kao i prvi crni sportisti u dekomponovanju rasizma u britanskom društvu.

Dvadeset godine kasnije, britansko društvo je napravilo ogroman iskorak u suzbijanju rasizma, počev od promena unutar akademije gde su Gilrojove knjige, uključujući pomenutu, na većini univerziteta nezaobilazna literatura, preko spremnosti na radikalnu kritiku rasizma od strane medija, sve do drugačijeg shvatanja prihvatljivih praksi u javnim prostorima. Zato je bilo sasvim očekivano da 2008. godine dvojica navijača budu uhapšena povodom incidenata na utakmici Totenhema i Portsmuta zbog majmunskih uzvika i homofobičnih povika usmerenih ka Soulu Kembelu, još jednom crnom igraču, reprezentativcu i legendi engleskog fudbala. Hapšenje je praćeno nepodeljenim odobravanjem javnosti, a propisana kazna za ovakve prekršaje je 1.000 funti i doživotna zabrana posećivanja utakmica.

Sport je ponekad poput noćne more za srpsko društvo, koja se ne ispoljava tokom sna, već na javi. Sva ona važna pitanja koje srpsko društvo potisne kao nepotrebni višak iz svog političkog vidokruga, kao što su rasizam ili homofobija, vrate se neumitno kroz sportske događaje i zatvore neslavni krug, samo u još intenzivnijoj formi. I sve se nekako uvek dogodi neposredno pre ili nakon zabranjene Parade ponosa. Neko će reći da je to slučajno i kakve uopšte veze imaju rasističko skandiranje u Kruševcu, nasilje na sportskim stadionima, ubistvo Brisa Tatona i sve te neodržane parade ponosa.

Rasizam, homofobija i ksenofobija su, nažalost, čvrsto isprepletani društveni fenomeni koji hrane jedan drugog svojom poganom opsesijom o odbrani čistote krvne zajednice od preteće opasnosti, u čijem je središtu strah od drugoga i drugosti, stranca u simboličkom i bukvalnom smislu (rasnom, nacionalnom, seksualnom, verskom). Pa ako gomila ne sačeka priliku da linčuje pripadnike seksualnih manjinskih zajednica, onda će neizbežno naći svog simboličkog i realnog stranca, svog protivnika i ujedno svoj smisao, u linčovanju, na primer, Francuza na ulicama Beograda. Ili se ponižavati i pretiti linčom strancu i crncu („dvostruka sreća“ za nasilnike). Slabost države da se suprotstavi nasilju usmerenom ka jednoj grupi uvek je ohrabrenje da ono hipertrofira i manifestuje se i na ostalim grupama.

Utešno je znati da ma kako problem bio ozbiljan, to što se nama događa nije usamljen fenomen. Nepovoljna okolnost je činjenica da je većina uređenih društava sa time počela ozbiljno da se bori još pre dvadesetak godina. Ono što je, pak, najgore, jeste to što mi ne priznajemo da problem postoji u društvu i da se rasizam manifestovao na stadionu u Kruševcu. Jednostavno i palminski rečeno – nema crnaca ni rasizma, niti pedera i homofobije.

Što se tiče pogleda Engleza ka nama, on nije lišen kritičke vatre, sa dosta razloga. Srpska javnost je iznenađena i zbunjena intenzitetom reakcije engleske javnosti na događaje u Kruševcu, zato što ne shvata koliko je promenjena u poslednjih dvadeset godina, i nastavlja da se dnevno menja, osetljivost engleskog društva u pogledu rasizma. Tim iznenađenjem jednog dela javnosti se manifestuje neumitni sudar palanačkog duha koji je zatočen u vremenu i misli da vreme ne protiče ni izvan palanke, s jedne strane, i sveta u kome se stvari menjaju i vreme grabi napred, s druge strane. I kada Pol Ins, nekadašnji fudbaler Mančestera, zatraži drastičnu kaznu za Srbiju povodom ovih događaja, on ima apsolutno pravo na svoju rešenost da njegov sin, koji je takođe bio na terenu u Kruševcu, nikada ne prolazi kroz ona poniženja kroz koja je on lično i njegova generacija crnih igrača prolazila.

Autor je novinar iz Londona