Foto: Stanislav MilojkovicO Drugoj Srbiji danas gotovo da je nemoguće govoriti bez unapred zadatih pozicija: ili kao o moralnoj svetinji koju nije dozvoljeno dirati, ili kao o večitom unutrašnjem neprijatelju za koji su navodno krive sve društvene frustracije. Obe pozicije polaze od iste, pogrešne pretpostavke – da Druga Srbija i dalje postoji kao živa politička ili intelektualna praksa. Upravo tu pretpostavku treba dovesti u pitanje. Ne da bi se poništilo ono što je devedesetih bilo hrabro i nužno, već da bi se jasno reklo: ta ideja je imala svoj istorijski trenutak i taj trenutak je završen. Sve drugo je mitologizacija prošlosti i odbijanje da se suočimo sa činjenicom da se društvo, država i svet više ne nalaze u istom istorijskom režimu.
Devedesetih godina Druga Srbija nije bila identitet, niti ideološka platforma. Bila je proces. Pobuna. Negativni konsenzus ljudi različitih teorijskih, političkih, intelektualnih i vrednosnih pozicija protiv rata, nacionalizma, rasizma i institucionalnog nasilja. Razlike između Zagorke Golubović i Latinke Perović nisu bile akademske nijanse, već sudari različitih razumevanja istorije, društva i politike. Upravo ti sukobi činili su Drugu Srbiju živom.
Ali ono što danas nosi to ime nema veze sa tim procesom.
U neposrednom kontaktu sa onima koji se danas predstavljaju kao njeni naslednici ili čuvari, vrlo brzo izbija na površinu nešto sasvim drugo: moralna samodovoljnost, zatvoren krug samopotvrđivanja i gotovo potpuno odsustvo interesa za razumevanje savremenog društva. Moralni stav se ne preispituje, prevodi u mišljenje, ne testira u sukobu sa realnošću – on se ritualno ponavlja.
Problem današnje Druge Srbije nije u tome što je „marginalizovana“ ili „potisnuta“. Problem je u tome što nema šta da kaže o svetu u kojem živimo. Ne proizvodi objašnjenja, ne nudi koncepte, ne pokušava da razume promene kapitalizma, države, medija, geopolitike ili savremenih oblika autoritarnosti. Umesto mišljenja, nudi gotove moralne sudove – o svemu. Zato ta moralnost deluje trulo i to ne zato što je vrednosno pogrešna, već zato što je intelektualno mrtva.
Devedesetih godina moralni stav je nosio cenu. Ljudi su bili izloženi društvenoj stigmatizaciji, gubitku posla, javnom linču – likvidaciji. Danas se moralnost koristi kao pozicija bez rizika, potvrda sopstvene ispravnosti unutar zatvorenog kruga istomišljenika. Otuda i licemerje koje sve više karakteriše savremeni „drugosrbijanski“ diskurs. Principi koji su nekada bili univerzalni danas se primenjuju selektivno. Nasilje se osuđuje u zavisnosti od političkog konteksta. Autoritarizam se relativizuje kada dolazi „sa prave strane“. Umesto kritike odnosa moći, dobijamo matično odeljenje moralne administracije.
Zato je važno reći jasno: Druga Srbija nije izdana, niti kidnapovana – ona je završena. Jedan njen deo nije nasilno uklonjen, već je kooptiran u sistem. Kritika je institucionalizovana, otpor profesionalizovan, a nekadašnja subverzija pretvorena u prihvatljiv diskurs. Sistem nije morao da je slomi, da budem potpuno jasan, bilo je dovoljno da je prizna i neutralizuje. Ali to ne menja suštinu: današnje pozivanje na Drugu Srbiju nema politički smisao. Ono proizlazi iz frustracije činjenicom da su devedesetih postojali ljudi liberalne, građanske provenijencije koji su imali hrabrosti da se pobune protiv zla koje je uništavalo društvo. Današnje prizivanje tog imena nije pokušaj da se ponovi ta pobuna, već da se prisvoji njen simbolički kapital.
Zato danas ne postoji Druga Srbija kao praksa ili projekat, već samo mit o sopstvenoj prošlosti. Mit koji odgovara i nacionalistima, jer im nudi zgodnog unutrašnjeg neprijatelja, i onima koji se i dalje okupljaju pod tim imenom, jer im omogućava da ostanu „na pravoj strani“ bez ikakvog stvarnog rizika. Druga Srbija je bila važna jer je pokazala da društvo nije u potpunosti pristalo na rat i mržnju. Njena vrednost bila je u tome što je otvorila pukotinu u vremenu prisile. Danas insistiranje na njoj pokazuje nešto drugo: nespremnost da se prihvati kraj jedne istorijske epizode i potreba da se misli izvan njenih koordinata.
Ako želimo ozbiljnu kritiku savremenog društva, ona mora početi upravo tu – od odustajanja od nostalgije i od imena koje više ne objašnjava ništa. Sve drugo je kruženje oko sopstvene prošlosti. A prošlost, ma koliko bila moralno važna, nije politika.
Opsesija Drugom Srbijom koja danas dominira delom srpske inteligencije i njenim medijskim zastupnicima nema gotovo nikakve veze sa realnim društvenim kontekstom. Učestalo učitavanje „produženog života komunizma“, „titoizma“ ili nekakve trajne ideološke pretnje koja se navodno krije iza Druge Srbije ne govori ništa o stvarnim političkim procesima u zemlji. Ono govori isključivo o dubokoj, često iracionalnoj mržnji prema liberalnoj ideji u Srbiji – ideji koja je devedesetih artikulisana kao otpor ratu, nasilju i nacionalističkom razaranju društva.
Ta mržnja danas nema stvarni predmet. Ljudi koji su tu ideju tada nosili, intelektualci, pisci, profesori, aktivisti – u velikoj meri više ne postoje: fizički su nestali, umrli ili se povukli iz javnog prostora. Ne postoji više politički subjekt, nema organizovane prakse. I nema projekta. Postoji samo senka, ideja o nekoj Drugoj Srbiji koja se uporno priziva kako bi se proizveo imaginarni neprijatelj.
Dodatni problem predstavlja i čitava galerija današnjih javnih delatnika koji retroaktivno uređuju sopstvene biografije, frljajući se uz Drugu Srbiju kao uz zgodan istorijski rekvizit. Ljudi koji devedesetih nisu postojali u javnom prostoru, koji su ćutali, prilagođavali se ili naprosto živeli salonski komforno, danas sebe predstavljaju kao prirodne naslednike te tradicije. Time sebi obezbeđuju uzdignutu iritirajuće odvratnu malograđansku poziciju „poznavalaca opštih praksi“, moralnih arbitara i tumača istorije, bez ikakve stvarne biografske ili političke cene. Reč je o posthumnoj instrumentalizaciji jednog završenog procesa. Druga Srbija se u tim narativima ne pojavljuje kao rizična, konfliktna i marginalna pobuna kakva je bila, već kao sigurna referenca za ličnu legitimaciju. Iz te pozicije se danas deli lekcije o demokratiji, slobodi i odgovornosti, uz prećutni zaborav činjenice da su pravi nosioci te pobune tada plaćali cenu koju ovi kasniji „naslednici“ nikada nisu bili spremni da plate. Taj biografski revizionizam nije bezazlen. Druga Srbija se pretvara u etiketu kojom se lepe nove, uredno stilizovane karijere, dok se njena stvarna istorija svodi na dekor za sopstveno samouzdizanje.
U tom smislu, aktuelni napadi na Drugu Srbiju nisu usmereni protiv stvarne društvene sile, već protiv sećanja na činjenicu da su devedesetih postojali ljudi koji su javno, jasno i bez kalkulacije govorili protiv zla koje je razaralo zemlju. Napada se sama mogućnost da su liberalna misao, insistiranje na činjenicama, istini i odgovornosti nekada imale realnu društvenu artikulaciju.
Zato današnja priča o Drugoj Srbiji funkcioniše dvostruko fantazmatski: s jedne strane, nacionalistički diskurs u njoj vidi večitog unutrašnjeg neprijatelja; s druge strane, njeni samoproglašeni naslednici u njoj traže potvrdu sopstvene moralne pozicije. U oba slučaja, radi se o mitu, a ne o stvarnosti. Živa praksa je nestala; ostalo je samo njeno ime, koje danas služi ili za proizvodnju mržnje ili za samoumirivanje.
Današnje opsesivno neprijateljstvo prema Drugoj Srbiji nije samo promašeno, već i pomalo groteskno. Nacionalisti i njihovi savremeni, „umereniji“ integracionalni naslednici u toj pojavi i dalje vide svemoćnu silu koja navodno iz senke upravlja društvom, zavodi red, nameće ideologiju. Reč je o političkoj fantaziji koja bi bila smešna da nije uporno ponavljana kao ozbiljna dijagnoza.
I neprijatelj ovog društva nikada nije bila Druga Srbija. Njen stvarni i trajni protivnik bila je i ostala – Velika Srbija, zajedno sa svim svetovima koje proizvodi i održava: od otvorenog nacionalizma, preko ratne mitologije, do savremenih, znatno perfidnijih oblika istog projekta, danas često zapakovanih u jezik „modernog integracionizma“, stabilnosti i pragmatizma. To je kontinuitet iste političke imaginacije, samo sa promenjenim rečnikom.
Druga Srbija je u tom odnosu uvek bila sporedna pojava, nikada realna pretnja poretku. Ona nije imala institucionalnu moć, masovnu podršku niti kapacitet da bilo šta suštinski promeni. NJena snaga nije bila u dometu, već u simboličkom otporu u samom postojanju drugačije pozicije u vremenu nasilne homogenizacije.
U tom smislu, Druga Srbija je za dominantni poredak funkcionisala poput žene u crnom: tiha, uporna, prisutna, iritantna upravo zato što ne pristaje, a ne zato što ugrožava. NJeno ćutanje i postojanje nervirali su više nego bilo kakva politička akcija, jer su podsećali da konsenzus nikada nije bio potpun. Ali upravo zato što nije imala stvarni domet moći, ona nikada nije mogla biti neprijatelj u pravom smislu te reči.
Današnje opsesivno neprijateljstvo prema Drugoj Srbiji zato je potpuno promašeno. Ono ne govori o snazi tog fenomena, već o potrebi dominantnog poretka da stalno proizvodi unutrašnju figuru krivca. Napada se senka, jer je lakše mrzeti simbol nego se suočiti sa sopstvenim kontinuitetima. U tom napadu nema politike. ima samo nelagodnog sećanja da je nekada postojalo nešto što nije pristalo, iako nikada nije imalo moć da pobedi.
Na kraju, važno je reći bez okolišanja: Druga Srbija više ne postoji. Ona je odavno mrtva kao politička i intelektualna praksa. Živi su još samo neki njeni sledbenici, manjina učaurena u sopstvenom svetu, u jeziku i referencama koje više ne dopiru do društva. Oni ne nastavljaju ono što je nekada postojalo, već čuvaju uspomenu na to vreme, mešajući sećanje sa politikom. A sećanje, ma koliko bilo časno, nije projekat. Ono ne proizvodi promenu, već svedoči o kraju jednog istorijskog trenutka.
Autor je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
