Lucidni g. Kišjuhas u svom prilogu „Antifašizam i revizija“ verovatno namerno meša pojmove. Naime niko partizanskom pokretu ne spori antifašizam i pobedu u oslobodilačkom ratu, ono što je sporno to je da oni ipak nisu bili prvi pokretači otpora okupatoru.
Po samim njihovim izvorima oni su odluku o pokretanju ustanka doneli tek posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, sa očitim ciljem – postojala je naredba Kominterne da se po svaku cenu pomogne majka svih proletera – SSSR! Tada je već neko vreme bio aktivan Ravnogorski pokret koji je bio lojalan izbegličkoj vladi u Londonu.Sporno je takodje što su oni u toku samog rata organizovali puč protiv te vlade koja je za razliku od njihovog samoizabranog AVNOJ-a bila izabrana na legalnim izborima. Sporno je takodje i koja je to prva oslobodjena teritorija, a još spornije da li se ubiostvo srpskog žandarma, ne okupatora, može smatrati početkom borbe protiv okupatora.
Nije sporno da je Tito bio jedini vođa koji je ranjen u Drugom svetskom ratu, ali nije sporno i da je bio jedini koji je pobegao iz zemlje, prvo na Vis pod zaštitu Engleza, a zatim u Moskvu, da bi se vratio tek pod zaštitom sovjetskih tenkova.Hipotetička konstrukcija da je sve ovo što sad imamo (a sad izgleda da to i nije tako mnogo!), posledica pobede komunizma predstavlja logičku grešku post hoc, ergo propter hoc! U mnogim zemljama nije došlo do „revolucije“, pa su nas one u posleratnom razvoju pretekle, pomenuću samo Grčku, nama susednu i tada relativno slično razvijenu!
Zato drugovi partizani i drugarice partizanke hvala za antifašizam i slobodu, ali ne hvala za bratoubilački rat koji ste vi inicirali pobunom protiv legalne vlasti i ne hvala za ono posle rata što mora da bude oprošteno, ali ne i zaboravljeno!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
