Država drastične sprdnje

Poentirao je pomenuti sociolog, tretirajući vladavinu Slobodana Miloševića kao tragediju, a ovu sadašnju kao farsu. Nisam sklon sociološkom cepidlačenju, tim pre jer je pomenuto predstavljanje slikovito i sadržajno, ali sam mišljenja da naš civilizacijski i moralni sunovrat zahteva dodatno objašnjenje. Uzmimo proizvoljno izabrane događaje iz našeg skorašnjeg dešavanja.

Kada u potrebi da fascinira sopstveno biračko telo i generalno građanstvo Srbije, onaj koji je na radnom mestu predsednika Srbije, predstavi razgovor sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen kao dug i iscrpan, i kada portparol Evropske komisije to demantuje i razgovor predstavi kao usputan i spontan, onda ovo laganje sa pozicije predsednika Srbije, daleko od toga da je komediografski žanr, pre će biti „drastična sprdnja“.

Kada policija palicama isprebija golobradog mladića nanoseći mu teške povrede pa ga potom lisicama veže za krevet, kada sa pozicije predsednika Srbije izjavite da za sat vremena možete da organizujete napade na kuće opozicionara, onda to više nije farsa, to je suprematija antropologije zla i zločinstva. Proizvod postojećeg političkog oblika upravljanja društvom je „dirigovana i izobličena javnost“.

Zato otpor studenata i građanstva Srbije pre doživljavam kao egzistencijalni krik, kao kakav antidot srpskoj političkoj datosti lišenoj svake ljudske vrednosti. Stvorivši od Srbije savršeno tržište za prodaju magle i onako osiono i kumovski da stvaraju nešto o čemu nemaju pojma (puteve koji nemaju strukovnu saglasnost na primer), građansku i civilizovanu Srbiju pre doživljavaju kao kakav tehnološki višak sa kojim ne znaju šta da rade sem da ga mlate i trpaju u kazamate.

Srbiju su pretvorili u ideološko minsko polje poricanja civilizacijskih vrednosti, gde je gnev mladosti i građanstva, valjda još jedini preostali kohezivni faktor za njenim ukupnim opstankom.

Gnev protiv gole sile, dekadencije i ukupnog sunovrata srpskog društva. Sa radnog mesta koje po Ustavu pre ima ceremonijalno značenje šire se poruke koje nisu ništa drugo do mešavina naprasitosti prema studentima i građanstvu i pokornosti prema iole moćnijem.

Sada kada je društvo razoreno, institucije obesmišljene i bukvalno dovedeno u pitanje opstanak jedne zajednice, uništene su sve kočnice kojima se barem čuvao privid funkcionisanja te zajednice. Sve moguće blagodeti koje su servirane srpskom društvu prethodnih godina u vidu ekonomskog blagostanja, lepote življenja u sportskim i kakvim sve ne sadržajima, vratilo se kao bumerang da je pakao laži i prevara, neslobode i omalovažavanja već dovoljno velika kazna da bi se prihvatila Mefistova ponuda.

Ponuda je išla paralelno sa širenjem straha kao vezivnog tkiva vlasti. Padanje na hijerarhijskoj lestvici na poslu ili njegov gubitak (slučaj profesorica iz Srbobrana na primer), sa protestima je transformisan u potrebi širenja golog straha. Promena koja se desila sa buntom mladeži i građanstva je i tektonska i katarzična.

Nešto što je izgledalo kao individualna situacija koju je pratila ravnodušnost i neosetljivost okoline, transformisalo se u solidarnost, u auru koja se nadnosi nad blokadama diljem Srbije. Kako bi rekao ovdašnju univerzitetski profesor sav „antropološki otpad“ izlučio je svu municiju koju je imao, pa ipak, nisu uspeli da spreče rođenje slobodnog čoveka, koji u toj opštoj ruševini i patnji hoće da zajednici i sebi podari život dostojan čoveka. Slika istorijske tragedije iz devedesetih i ove sadašnje sprdačine, srasla je sa mnom da bih mirno o tome pisao i govorio.

Ta slika opšteg propadanja nema, srećom, svoje uporište kod mladeži koja je stvorena da bi živela civilizovanim životom. Razumem, srpska mladost je ovim protestima poslala poruku da sopstvenu budućnost vidi sa druge strane prinude kojoj je bila izložena. Koliko je sve to suprotno onim stavovima koji sa mržnjom gledaju i analiziraju njihove postupke.

Svet dekadencije i pada nije uspevao koliko god bio zastupljen u prošlosti i koliko god to bila mantra ovdašnjih vlastodržaca. U haosu nedostatka bilo kakvih referenci i civilizacijski priznatih parametara, gde se civilizacijske vrednosti kod ovih vlastodržaca razumeju kao kakvi svetski marifetluci, dakle, u toj beslovesnosti koja ne može imati bilo kakvu perspektivu, srpska mladost i građanstvo stalo je na put toj bedastoj otimačini drugosti. To je nezaustavljiv proces jer nema institucije, navike ili običaja koji ne bi mogli biti promenjeni a i biće promenjeni.

Autor je doktor političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.