Država, to sam japaja!

Ilija Marković Kohabitacija je nadomak kolektivnog šefa: „Država, to sam japaja!“ Od države, to sam ja, do državice – mi, nije bog zna koliki razmak.
Nije fraza, već parafraza izreke Luja XIV. Čim je fraza u parafrazi, frazer je u elementu. Po logici stvari, ali ne i po logici ljudi. Međutim, kad je nenarodni elemenat brom u svom elementu, ništa od jedinjenja.
Nacionalni interes i nacionalni cilj su prvi i drugi korak ka formiranju vlade. Vlada je ime od milja. Vladar – lice i naličje miljea. Pri tom ne treba smetnuti s uma činjenicu da je vlast vlastita imenica na nemuštom jeziku vlastodršca. Dok je on u njoj, ona je u njemu. Ostalo odudara od principa idi mi-dođi mi, ali ne i od nepisanog pravila: idem ti-dođeš mi.
Zbog peripetija u državnom aparatu, vi ne znate da li on (bez obzira na značenje) funkcioniše kao peripetum mobile ili perpetuum imobile. Otkad su državnici majstori igre, glavne figure menjaju mesta tako da kibicerima staje dah. Kad demonstriraju šahovsko znanje, simuliraju simultanke sa simulantima.
Da kohabitacija nije plod zdravog razuma, ne bi mali i veliki mozak rokirali u jednu stranu, mislili na drugu. Valjda zato što konac delo krasi.
U mrtvoj trci pobeđuje poslednji. Poslednji se ne smeje prvom – podsmeva se svima. Kad izleti ptičica iz državnog aparata – odleti osmeh.
Smeše se izbori.
Da kontinuitet nije u nacionalnom interesu, ne bi nacionalni interes bio u kontinuitetu. Pri tom se, naravno, previđa da je u nacionalnom interesu opredmećena i zatezna kamata: ja pa ja! Doslovce, japaja!
Ako ćemo pravo:
– Ja je prvo lice jednine;
– Ja pa ja – ogledalo dva lica;
– Japaja je lapsus lingve;
– Japaja je logička greška u rasuđivanju;
– Japaja je pravna praznina u zakonu zdravog razuma;
– ja-pa-ja je o-no-ma-to-pe-ja pa-pa-ga-ja.
On nama ti, mi njemu vi. Dok mi ne pređemo na ti, on će učiniti sve da bude vršilac dužnosti prvog lica jednine:
– Japaja?!