Na prostoru gde još uvek emotivno, mitsko i nacionalističko ima dosta uporišta, prava je hrabrost odvažiti se i uraditi ili reći nešto što od toga odudara.
Predsednik Tadić je već nekoliko puta rizikovao da zbog razumnih i hrabrih postupaka bude napadan, počev od izvinjenja, odlaska u Srebrenicu i najnovije poruke Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. Razumno, jer Srbija može najviše pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose.
Ovo je, čini mi se, i ključni stav za regionalnu stabilnost i bezbednost, što je naš interes i obaveza. Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90, i 91. godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji i verovatno Tadić danas ne bi morao to da ističe jer bi se podrazumevalo.
Sviđalo se to ili ne nekima nama i nekima njima, ni mi, ni oni, iz regiona pobeći ne možemo. I kad lepo sarađujemo i kad se svađamo ne možemo jedni bez drugih. Najveći deo svih svojih državnih, nacionalnih, ekonomskih, kulturnih, razvojnih, sportskih, energetskih, ekoloških i svih interesa ostvarujemo u međusobnim odnosima na prostoru Balkana, a naročito prostoru bivše SFRJ. Zato je pitanje stabilnosti i dobrih odnosa u regionu od strateškog interesa svake države na tom prostoru.
Odmah se postavlja pitanje koliko je razumno i pametno da se zbog taktičkih i dnevnopolitičkih interesa dovode u pitanje strateški ciljevi. Sve dok razum ne dobije primat nad emocijama biće žrtvovanja volova za kilo mesa, što samo dokazuje da i dalje ima mnogo više volova nego pameti.
Sve novonastale države su se klele svojom demokratskom i evropskom politikom i orijentacijom, a kad se zaborave ili misle da ih neće „provaliti“ i da će nešto ušićariti kod biračkoh tela, svako se ponekad vraćao i još vraća nekim mučnim vremenima iz prošlosti.
Naravno, ima još uvek dosta emocija na svim stranama, političari svih država su povremeno svojim izjavama potpaljivali vatru koja još uvek tinja na balkanskom buretu baruta.
Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sve države su isticale da je Evropska unija najadekvatniji odgovor na izazove globalizacije, katalizator i garant stabilnosti Evrope pa i našeg regiona, najvažniji i najpogodniji okvir za razvoj demokratije, ekonomski napredak, vladavinu prava i izgradnju Hrvatske, Srbije, CG, Makedonije, Albanije, Bugarske itd. kao savremene evropske države i ravnopravnog učesnika i partnera u najuspešnijem mirovnom i ekonomskom projektu u istoriji evropskog kontinenta.
Polazeći od uverenja da se samo u miru može ostvarivati ekonomski, socijalni, nacionalni, kulturni i sveukupni prosperitet, te prevazići problemi nasleđeni iz nedavne prošlosti, sve su se države u regionu obavezale na razvijanje dobrosusedskih odnosa, kao što je to i precizirano u čl. 6. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Da ne bude zabune, bilo je sa svih strana ishitrenih i nemudrih poteza, pa i od strane Srbije pre i posle proglašenja nezavisnosti Kosova – bilo je pametnije da se nekada malo stalo na loptu.
Ono što je evidentno to je odsustvo komšijske solidarnosti i uživanje u muci drugoga. Ne ulazeći u sve objektivne, subjektivne, emotivne i druge razloge, Srbija ima problem sa Kosovom. Sigurno nijedna susedna država ne može pomoći da se on reši, ne traži Srbija ni da se svi slože sa njenim stavom, ali je, u najmanju ruku, nekorektno i nekomšijski da se susedi direktno mešaju i stavljaju na jednu stranu.
Zar nije bilo korektnije od svih suseda da se ne pojavljuju pred MSP, pa čak i da sačekaju sa priznavanjem Kosova, jer za to ima uvek vremena, a jutro je pametnije od večeri.
Ako se tome doda i pozivanje na Ustav iz 1974. godine, a zaboravi da su po njemu Srbi bili konstitutivni narod u Hrvatskoj, to dovoljno govori o logici „da komšiji crkne krava“ koja se može tolerisati kod neobrazovanih seoskih snaša, ali ne i ozbiljnih država.
Naravno, tu su zapaljive međuentitetske izjave u BiH, gde se Silajdžić i Dodik nadmeću i nadopunjuju u odbrani svojih entiteta, pariteta i nacija.
Vrhunsku glupost izrekao je verski poglavar Mustafa Cerić kada je pozvao Tursku da se vrati na Balkan i vrati nam Otomansko carstvo. Tako nešto ne bi odalamio ni obični seoski hodža. Čudno je da zvaničnici EU nisu reagovali na takvu izjavu koja je suprotna svakom zdravom razumu i evropskom poretku.
Pitanje je da li stvarno svi shvataju koliko smo, bez obzira na sve što je bilo, jedni drugima važni i da jedni bez drugih ne možemo.
Ne moramo se voleti previše, jer priča o velikoj ljubavi je najčešće laž, ali možemo se truditi da živimo bez mržnje i normalno. Ima li prostora da svi neguju svoj identitet, ali i ono što je zajedničko, da li je iluzija to da balkanski region može postati barem približan skandinavskom? Ima nade ako svi pokažu dobru volju i shvate da pokolenjima treba da obezbede bolju budućnost.
Da bi se odnosi poboljšali i bili normalni, potrebni su mudri ljudi, a da se pokvare ne treba nikakva mudrost, dovoljno je par budala.
Autor je član Foruma za međunarodne odnose
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
