Duh prkosa koji ne zastareva

Istorija se na ovim prostorima retko ponavlja kao farsa; kod nas se ona najčešće ponavlja kao hronična bolest institucija koja uvek iznova napada ono najzdravije što društvo ima. Između 1998. i današnjice protekle su decenije, smenile su se tehnologije i ideologije, ali je suština sukoba ostala ista: borba između slobodnog uma i represivnog aparata koji sopstvenu nesigurnost maskira silom.

Pločnik kao katedrala znanja

Slika akademika Branka Popovića, svetskog autoriteta u oblasti elektromagnetike, kako sedi na rasklopivoj stolici ispred zgrade tehničkih fakulteta, dok kredom ispisuje formule na maloj crnoj tabli naslonjenoj na hladan zid, ostaje najsnažniji spomenik jednog vremena. Te 1998. godine, pod teretom sramnog „Šešeljevog“ Zakona o univerzitetu, hram znanja je bio zaključan za one koji su ga gradili.

Tadašnji režim je mislio da će izbacivanjem profesora iz amfiteatra ubiti univerzitet. Pogrešili su. Akademik Popović je te večeri na pločniku dokazao da univerzitet nije zgrada, niti je to pečat dekanata postavljenog po partijskom ključu. Univerzitet je tamo gde stoji integritet. NJegovo predavanje pod vedrim nebom bilo je čin vrhunskog patriotizma – onog koji odbija da intelektualno klekne pred političkim varvarstvom.

Apsurd modernog progona

Danas, decenijama kasnije, svedoci smo novog, još perfidnijeg apsurda. Na optuženičkoj klupi ne sedi neko ko ruši državu, već student sa prosekom 10.00 – Andrej Tanko. Dok se društvo deklarativno zaklinje u „budućnost naše dece“ i „ostanak mladih“, sistem troši svoje resurse na disciplinovanje jednog od svojih najboljih izdanaka.

Suđenje Andreju Tanku je poruka svakom mladom čoveku koji misli svojom glavom: „Tvoj uspeh nas ne zanima ako nije praćen tvojom tišinom.“ To je direktan nastavak one iste logike koja je proterala akademika Popovića na ulicu. Razlika je samo u tome što se danas represija često krije iza administrativnih fasada i pravosudnih lavirinata, pokušavajući da normalizuje nenormalno.

Društvo u limbu „između svetova“

Mi smo društvo zarobljeno u civilizacijskom limbu. Jednom nogom pokušavamo da zakoračimo u red modernih, prosvećenih naroda, dok drugom čvrsto stojimo u blatu Potemkinovih sela. Gradimo fasade, otvaramo digitalne centre i hvalimo se inovacijama, dok istovremeno dopuštamo da nam se obrazovni sistem urušava pod težinom kupljenih diploma i progona onih koji odbijaju da učestvuju u toj velikoj, nacionalnoj laži.

Ovo „ni tamo ni ovamo“ je najopasnije stanje. To je prostor u kojem se istina naziva izdajom, a kritičko mišljenje incidentom. To je svet u kojem se više ceni poslušni prosek nego buntovna izvrsnost.

Poslednja šansa za normalnost

Ipak, aktuelna pobuna studenata, njihovo nepristajanje na laž i odbijanje da žive u prividu, nudi nam možda i poslednju priliku. Ovi mladi ljudi, koji su stali uz svoje kolege i profesore, nisu samo politički aktivisti – oni su čuvari zdravog razuma. Oni su nam pružili ruku da nas izvuku iz reda naroda koji su odustali od sebe i uvedu nas u red „normalnih“.

Biti „normalan narod“ znači imati državu u kojoj akademik ne mora da predaje na pločniku i u kojoj se najboljem studentu ne sudi zato što je digao glas protiv nepravde. To je država u kojoj je znanje štit, a ne meta.

Žrtva Branka Popovića i hrabrost Andreja Tanka su dve tačke iste linije. Na nama je da tu liniju ne prekinemo, već da je produžimo dok ne postane temelj društva u kojem se sloboda više nikada neće morati braniti sa pločnika ili iz sudnice.

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE (Međunarodna asocijacija za razmenu studenata tehničkih fakulteta radi stručne prakse) Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.