Dvostruki aparthejd

Borka Pavićević Bilo je to devedest i prve godine. Uputili smo se u Prištinu razdrndanim autom Obrada Savića, koji je uglavnom vozio na ulje, tako da smo sve vreme imali utisak proizvodnje neograničenih količina palačinki. Biljana Jovanović, koje više nema, Dragomir Zupanc Zule, Nataša Kandić i ja krenuli smo na jedan od razgovora u nadi da ćemo otvoriti jednu mogućnost da se, naravno, i dalje razgovara, da se otvaraju mogućnosti uzajamnog razgovora.
Drveće na korzou u Prištini bilo je podsečeno „do kraja“, tako da se u krošnjama zaista niko nije mogao sakriti. Na deblima drveća – osmrtnice.
Znam da me je tada Alisa Malići upitala da li mogu razlikovati Albanku od Srpkinje. Sedele smo u jednoj od tadašnjih kafana, danas su to kafići i restorani. Ne, nisam mogla razlikovati Albanku od Srpkinje.
Naš nastup, uz posredovanje i gostoprimstvo Adama Demaćija sa kojim je Lazar Stojanović robijao, te je tako postojalo poverenje prema našoj maloj grupi, odvijao se u dvorani Prištinskog univerziteta, koja je bila dupke puna. U razgovoru je učestvovao i Veton Suroi, sa kojim smo delili i prijateljstvo i razumevanje i razgovor.
Tih dana je na smrt prebijen četrnaestogodišnji albanski dečak. U svojoj uvodnoj reči Veton Suroi je predložio da Kosovom simbolično krene kovčeg u znak pomirenja. Razgovor je, tako, krenuo sa najviše moguće tačke i u najvišoj mogućoj temperaturi. Tada se digao jedan od studenata i rekao je da smo došli kasno i da ne zna šta bi sa nama: da nam pruži ruku ili da nas izbaci na vrata.
Ima trenutaka kada čovek ne zna tačno šta čini, ali posle o učinjenom godinama razmišlja. Mi smo ustale i rekle da čini što mu je volja. „Da pružiš ruku“, rekao je Demaći. „To su žene i moje gošće.“ Tada je sledio jedan od onih razgovora koji se pamte dugo, pa evo i dana današnjeg, posle toliko godina.
U svakom susretu sa Ademom Demaćijem ja se setim toga trenutka. Na skup „Novi patriotizam levo, desno, istok, zapad“, koji se odvijao aprila dve hiljade i treće u Centru za kulturnu dekontaminaciju, došao je noseći buket cveća, onako čvrsto i nespretno kako to već muškarci ne umeju. To što su na ovom skupu sa Ademom Demaćijem učestvovali i evropski i regionalni i domaći filosofi, ekonomisti, pisci i novinari, te i mnogo toga indikativnog što se moglo čuti i videti nije privuklo toliko pažnje, a ko zna zašto bi to sve bilo dobro, koliko činjenica da je tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović sedeo za istim stolom i razgovarao sa Ademom Demaćijem. To u javnosti, u jednom njenom delu, nije najsrećnije dočekano.
Mogla bih vam ispričati još nekoliko zanavek zapamćenih situacija na Kosovu. Recimo, o pokušaju grupe aktivistkinja iz nekadašnje Jugoslavije da pređu preko mosta na Ibru, sa juga na sever Kosovske Mitrovice. Bila je to scena kao iz antičkih komada. Nismo prošle.
A šta vam sve mogu reći, hoće li to iko da sluša. Mnogi su godinama ulagali ogromne napore, pa možda i svoje živote u jednu istorijsku mogućnost. Da, u mogućnost, svakako ne u nemogućnost. Ti ljudi, žene i muškarci, pripadali su onome što se ovde ponovo, kao i devedesetih godina, pogrdno naziva „drugom Srbijom“, za koju su svi rekli da je pobedila Petog oktobra.
Zato je besraman javni, kampanjski huk koji se ponovo diže i sprema upravo prema onima sa kojima se možda moglo živeti.
Ali, ja imam predlog. Svojevremono, veoma davno, u onoj bivšoj državi nenadmašni pisac Aleksandar Popović je, sve sa crnim šeširom, na jednoj sednici gradskog komiteta Partije rekao: „Pa ljudi, problem je veoma jednostavan. Ukoliko smo mi smetnja, ukoliko će bez nas biti bolje, streljajte nas, braćo.“. To povodom „konstruktivne“ i „nekonstruktivne“ kritike, teze koju ponavljaju autori kampanje u prilog da se baš sad ne zatvaraju oči. Jer su inače svi „drugi“ sve do sada držali oči zatvorene. Koliki broj onih koji veruju da nemaju ništa sa komunizmom ponavljaju tipične parole Saveza komunista.
I drugi predlog: da svi oni koji žele da dokažu da su patriote tako što „druge“ optužuju za izdaju, odmah kod svojih kuća spreme po dva kreveta za one koji im eventualno mogu doći, da pripreme radna mesta i omoguće dalji život svoje patriotske i osećajne delatnosti. Ono što je zastrašujuće jeste da se iste teze tolike godine ponavljaju na istovetan način, da svaki javni disput mora da uključi raspravu o tome da li Albanci sami sebe zovu Šiptarima, pa da onda nema ničeg ružnog u tome da ih i drugi tako nazivaju, mi, na primer, koji tu na televizijama sedimo i pravdu delimo.