Bilo je veoma napeto, ali sad možemo da odahnemo – Vladimir Putin i Julija Timošenko dogovorili su se u poslednji čas da ipak puste gas, koji će do nas da doputuje do kraja nedelje, taman kad Mađari i Nemci više neće moći da nam isporučuju prvu pomoć. Šta bismo radili da se Rusi i Ukrajinci nisu dogovorili, ne znamo. Sad nam je ionako ostalo da se uzdamo jedino još u božiju pomoći da držimo palčeve da se na kraju „nešto“ ne desi te da se spasemo totalnog kolapsa energetskog sistema. Ako bismo totalno ostali bez gasa, to ni EPS ne bi izdržao. I ovako je napregnut do krajnje granice.
Kad se ovako ispriča, ova naša situacija, a i ponašanje zvaničnika, deluju veoma neozbiljno i prilično neverovatno, ali stvari stoje upravo tako. U ovom trenutku niko se ne zamajava pitanjima koliko Srbiju košta gasna kriza, ko je za to kriv i šta treba da se uradi da nam se ovo više ne ponavlja. Vlada se očigledno opredelila za „Skarlet O’ Hara filozofiju“ – mislićemo o tome sutra. Samo da gas poteče, da se sad izvučemo.
Ista je filozofija primenjena i pre dve godine, kad je rusko-ukrajinska kriza izbila takođe pred Novu godinu, ali se relativno brzo i bezbolno rešila, pa valjda zato nismo ni izvukli nikakve pouke. Ove godine se ovoliko produžila i zaoštrila, po svoj prilici, i zbog toga što je u igri i izgradnja alternativnih gasovoda, od kojih smo za jedan, Južni tok, i mi vitalno zainteresovani. Ali ako znamo da Rusima i Ukrajincima svake godine oko Nove godine ističe stari, pa sklapaju novi ugovor, onda možemo da očekujemo da nam se ova situacija i ubuduće ponavlja.
Na to ne možemo da utičemo, ali valjda ne moramo samo mi (uz Bosance) da te događaje dočekujemo totalno nespremni. Šta treba da uradimo? Ne znam, nisam energetski stručnjak, to treba da kažu oni koji se ovom oblašću bave. Pod pretpostavkom, naravno, da imaju kome. Jer elementarne svari znamo i mi laici, pa nije moguće da ovakvu energetsku krizu nisu znali i nisu mogli da predvide i da spreče ljudi koji se čitavog života time bave. Ali oni su, očigledno, imali veliki problem da zaokupe pažnju onih koji o tome treba da odluče, a koji su vazda zabavljeni samo pitanjem kako da se što duže održe na vlasti.
Pa tako, na primer, sad znamo da je za dovršetak skladišta gasa Banatski Dvor potrebno oko 100 miliona evra koje Srbija, je li, nema. A da ih je imala i da je ovo skladište blagovremeno dovršeno i napunjeno, imali bismo zalihe od najmanje 300 miliona kubnih metara gasa, što je, zlu ne trebalo, dovoljno za 60 dana zagrevanja stanovništva. Ako Banatski Dvor sada uđe u gasno-naftni paket sa Rusima, njima pripada 51 odsto ovog podzemnog skladišta, pa onda Srbija opet nije energetski nezavisna. To jest, ventili nisu u njenim rukama sve i da se skladište napuni.
A da je u zemlji postojala strategija, nezavisna od toga ko se trenutno s kim dogovorio da se nađe na vlasti, onda bi, recimo, novac od Nacionalnog investicionog plana, ako ne od neke ranije privatizacije, bio usmeren u rešavanje ovog strateškog problema, umesto što se trošio da se kreče crkve i škole. Lepa je okrečena škola, ali je još lepše da deci u njoj bude toplo.
Kad smo većkod NIP-a, koji je – kao i sve kod nas – imao (pred)izbornu svrhu, javnost nije ni obaveštena na šta smo tačno dosad trošili taj novac, koliko je ostalo i šta će s tim novcem dalje da se radi. Da li će se trošiti strateški, ili opet predizborno. Tu bi sada, državnički, mogao da se umeša predsednik Boris Tadić. Ako je većonako, možda i iz najbolje namere, degradirao i Srbijagas i celu vladu kad je u maniru „sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“ u direktnom TV obraćanju javio promrzlom i uplašenom građanstvu da mu je on lično obezbedio gas od Mađara i Nemaca, tek toliko da se potvrdi ko je ovde glavni, onda je sada pravi trenutak i da preseče šta nam je činiti da naredne zime ne dočekujemo baš ovoliko bespomoćni. I ako ćemo iskreno, jadni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
