Gnev pravednika

 Ako se zagrebe malo dublje, ako se pogleda ispod površinskog sloja ovog problema, nailazi se na neverovatnu gomilu skeleta iz ormara jednog patološkog društva. Koncentrišimo se na „gnev pravednika“ koji je najednom postao viđen svuda, od novina i televizije pa sve do laičkih diskusija na ulici. Pisma čitalaca u novinama kao što su Danas i Politika verno odslikavaju ovaj „gnev“: subjekat je „revoltiran“, „šokiran“, „iznenađen“ i sl. No, degutantnost ne prestaje sa samim činjenicama pedofilije i silovanja. Strahote ovde tek počinju.

Gomila članaka u novinama nam je navodila poznate i tačne činjenice u maniru otkrivanja rupe na saksiji: silovatelj (ili pedofil), kada odleži nekih pet do deset godina i bude pušten na slobodu, „vraća se svojim starim načinima“. I koja je reakcija društva? Hajde da im produžimo kaznu! Dakle, mera koju je država preduzela bila je doslovce potpuno neuspešna (da li je ovo išta novo?). Šta se potom radi? Ista, dakle neuspešna mera, u očima društva i države, treba da se produži! Nije važno što je u potpunosti neuspešna! Kad ovo društvo pokuša da prođe glavom kroz zid i ne uspe, jedino što ume da uradi jeste to da se još jednom zaleti i odvali glavom o zid što je jače moguće… sila caruje, um klade valja, kopernikanski obrt! Silovatelj ili pedofil će ponovo silovati i posle dvadeset godina zatvora. Problem je ovde jasan, ali je lakše ignorisati ga. Znaci razuma su se pojavili u članku Jelene Jorgačević i Marije Vidić „Nevinost bez zaštite“, u Vremenu br. 1011, gde je, primera radi, pedofilija definisana kao „psihološki poremećaj odraslih ljudi ili adolescenata koji imaju seksualnu preferenciju prema deci pretpubertetskog uzrasta. „Dakle, pedofilija je psihološki poremećaj. Pedofil je bolestan čovek. A bolesnom čoveku je potrebna pomoć društva i države. Ili treba postaviti pitanje da li knjižica zdravstvenog osiguranja služi samo da biste bili šikanirani na šalterima Kliničkog centra? Od kojeg ludog doba se psihološki poremećaji rešavaju zaključavanjem čoveka iza rešetaka? O tempora! O mores!

Što se silovanja tiče, stvari stoje potpuno isto. Silovatelj je čovek sa teškim problemima, njemu je potrebna prevashodno naša pomoć. Seksualno neuspešne jedinke vrste homo sapiens, kako potvrđuju nebrojene studije na poljima psihologije, psihijatrije i medicine, ispoljavaju lepezu psiholoških poremećaja i u životu mogu imati raznoraznih problema; neki od njih pokušaju i da sasvim neuspešno reše vazokonstriktivni osećaj u predelu skrotuma pokušavajući da svoj seksualni nagon zadovolje na jedinki suprotnog pola koja snošaj ne želi – to je definicija silovanja, definicija kojoj se pristupilo čak sa biološke strane, sa strane nauke. Ovde se tom problemu pristupa metodom „glavom u zid“, metodom koja je izrazito popularna u skoro svim slojevima društva i primenjuje se na razne vrste problema (primer: četiri rata vođena za kratko vreme; nismo uspeli u prvom, dakle, hajde da probamo još jednom. Nismo uspeli ni u drugom, znači sigurno je da je potreban i treći put. Treći put je bio ponovo krvavi neuspeh, jasno je da je četvrti put nužan. Ponoviti ciklus ad nauseam). „Većina pedofila (…) ostvaruje lošije rezultate na testovima pamćenja, imaju niži koeficijent inteligencije, slabiju fizičku razvijenost i neretko su u detinjstvu doživljavali povrede glave“, navodi gorepomenuti članak. Dakle, pedofili su žrtve isto koliko i njihove žrtve same! Pogledajmo – to su manje inteligentni ljudi, sa lošim pamćenjem, čak i često sa fizičkim povredama glave, i fizički slabo razvijeni! I šta mi radimo da im pomognemo? Ništa! „Gnev pravednika“ je sveprisutan poput lanca McDonald’s restorana, recept Ace Lukasa o interakciji glave i zida (udri!) sa zadovoljstvom se primenjuje umesto da se problemu pristupi sa naučne, profesionalne strane. Krvava rak-rana na čelu društva! Psiholog i psihoterapeut Nebojša Jovanović čak navodi i kako je „prisutan mehanizam okretanja u suprotno“ kod žrtve pedofila, te kako „dete koje je trpelo od odraslog, jednog dana to isto radi drugoj deci.“ Dakle, pedofil je doslovce vrlo često i sam žrtva pedofilije! Nije li tako lako smetnuti to sa uma…? Lakše je biti „gnevan“ i „kivan“. Sledi vrlo jasan zaključak – dok se „gnevom pravednika“ društvo „brine“ o deci koja postaju žrtve pedofilije, za par decenija će to isto društvo obasipati drvljem i kamenjem ovu jadnu decu (koja će u međuvremenu postati jadni ljudi, silovatelji i pedofili), te ćemo onda i njih da zatvaramo, pljujemo i psujemo, zaboravljajući u potpunosti da su i oni u početku bili samo – žrtve. Žrtve jednog neuspešnog društva, društva koje nije u stanju da brine o onim najslabijim, o onima kojima je potrebna pomoć drugih – što je inače i jedna od bazičnih instanci ljudske civilizacije. Da li je ovde iko čuo za reč „prevencija“? Retoričko pitanje, izgleda.

Mnoge vrste životinja se brinu jedna za drugu. Mi, eto, ne uspevamo. Uspevamo zato da budemo „gnevni“. Bravo, homo sapiensi. Između razuma i gneva, opet ste izabrali gnev. Još jednom ste pali na testu sapientiae.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture