Ibarska magistrala

Navikli smo da svečano obeležavamo otvaranja puteva, fabrika i svega što smo napravili, ali nemamo naviku da na bilo koji način obeležavamo kad nešto zatvaramo. A zatvorili smo hiljade fabrika i drugih objekata, a nikad nismo ništa obeležili ni svečano, ni radno, ni neradno.

Zato osećam potrebu da nešto kažem o ovoj čuvenoj magistrali, da se koliko-toliko lično odužim ovom putu koji me dovde doveo, da bar malo smanjim muku i duševnu patnju što u neka buduća vremena, iz više razloga, neću moći njime da putujem. Hvaljena, slavljena, oplakivana i proklinjana Ibarska magistrala ostaće u našim srcima samo kao jedna tužna uspomena. Skoro kao i Kosovo.

Ni sam ne znam koliko sam se puta poklonio, koliko puta prekrstio i koliko puta bogu pomolio i zahvalio ovoj magistrali koja nas je odvodila i dovodila, koja nas je oživljavala i ubijala, a bez koje mnogi od nas ne bismo stigli dokle smo stigli. Svako je od nas bar po nekoliko puta ostao živ na ovom putu.

Svi smo kukali na ovaj put, a sve nas je, ako smo ostali živi, dovela ili odvela tamo gde je bilo bolje. Sve nas je nahranila i napojila; na njoj smo se opijali i treznili, svađali i mirili, tukli i ljubili, ženili i razvodili.

Koja je majka izgubila ćerku prvo ju je tražila na Ibarskoj magistrali. Ako je nije pronašla ni u jednoj kafani, bar su joj rekli gde je poslednji put viđena, gde je poslednji put pevala ili na kom su je mestu izbacili pijani vozači teških kamiona.

Više je umetnica Ibarska dala estradi, i više kadrova našim političkim organizacijama i državi nego svi auto-putevi u ovom delu Jugoistočne Evrope. Svako ko je škole izučio na ovoj magistrali taj se mogao otisnuti na svaki auto-put.

Da nije sunca i meseca, ne bismo na ovom putu znali kad je dan, a kad noć. Sve što ovde radi noću, radi i danju – od prodavnica, kafana, kockarnica, javnih kuća, pumpi, menjačnica… Ovu magistralu nije trebalo posebno osvetljavati, nju osvetljavaju ugostiteljski objekti pored puta i silne reklame. Život ne prestaje nijednog trenutka. Samo po mamurnim i pijanim ljudima može se znati koje je doba.

Svaki stranac koji ovim putem prvi put prođe pomisli da se u Srbiji samo jede, pije, peva i kuka. Ima više spomen-obeležja i venaca pored puta nego drveća. Nekako dođe da je svako drvo odnelo po nekoliko života.

Ibarskom magistralom prođe više policijskih kola za vršenje uviđaja, više sanitetskih i vatrogasnih vozila, više kola za prevoz umrlih lica nego običnih putničkih i teretnih vozila. Koliko smo puta pošli autobusom na određeno mesto, a stigli policijskim ili ambulantnim kolima na sasvim drugo mesto, sa istom voznom kartom.

Nisu nekadašnje vlasti slučajno odabirale da na Ibarskoj magistrali likvidiraju svoje političke protivnike. Znali su da nema ništa normalnije nego izgubiti glavu na Ibarskoj magistrali, znali su da je tu normalnije poginuti nego preživeti.

Zbog svega ovoga i svega drugog, trebalo bi, kad se za nekoliko decenija izgradi put od Beograda do Čačka, ovu deonicu zaštititi zakonom kao istorijski spomenik od posebnog značaja, kao što je zaštićeno beogradsko Novo groblje ili slična groblja u velikim gradovima.

Mogla bi se od magistrale napravite i turistička atrakcija, kako bi strani turisti mogli da vide kuda sve živ čovek može da prođe, a da mu se ponekad ništa ne desi. Ili staza za ekstremne sportove.