Informer je savremena sprava za mučenje

U Srbiji, retorika vlasti i njenih medijskih trabanata poprima obrise upravo takvog sadizma. Ne onog impulsivnog, već sistematskog, strateški upotrebljenog da obesmisli otpor, unizi dostojanstvo i slomi volju za promenom. Nije to više puka bahatost ili drskost. To je sadizam sa zadatkom.

Vučić ni u jednom svom javnom nastupu ne govori da bi građanima pružio važne informacije, da bi spustio tenzije, ohrabrio, pomirio. Njegov govor nije komunikacija, već dominacija. NJegova reč služi da se uspostavi hijerarhija: on govori, drugi slušaju, kliču i kleče.

Opozicionari su „ološ“, novinari su „lažovi“, profesori su „neradnici“, žrtve ili njihovi bližnji su „zloupotrebljeni“ ili „politički instrumentalizovani“. Nema elementarnog ljudskog obzira, a kamoli saosećanja.

Svaka emotivna ranjivost neistomišljenika, biva izvrnuta ruglu, svaka sumnja, „nezgodno“ pitanje, proglašeno je napadom na državu i izdajom. Sadizam se ne ogleda samo u agresivnosti tona, inadžijskom, pretećem i podrugljivom obraćanju, već i u izboru meta. Sadistički poriv je nagon za moći i zato uvek, „gađa“ one koje vidi kao slabije. I one koji postavljaju „nezgodna“ pitanja. NJima se ne odgovara, oni se razapinju.

Medijski sadizam ne proizvodi samo lažni konsenzus, već i kolektivnu psihološku paralisanost. Retorika sadizma i medijski sadizam su stubovi vladavine zasnovane na strahu i poniženju. Nisu to ispadi temperamenta (iako smo svedoci i toga). To je strategija moći.

Kroz prizmu sadizma, sve više ljudi vremenom odustaje. Ne zato što to žele, nego zato što se boje da će oni ili članovi njihove porodice postati sledeća meta. Taj efekat i jeste cilj.

Informer predstavlja udarnu pesnicu medijskog sadizma u Srbiji. Jedini cilj tog kvazimedija je da fabrikuje neprijatelje, da ih radikalnom dehumanizacijom pretvara u legitimne mete.

Informer je savremena sprava za mučenje: kroz javno sramoćenje, izrugivanje, seksualizaciju, patologizaciju, montirane skandale. Svako je na nišanu kada treba pokazati šta se dešava kad neko digne glas. I u toj se neprestanoj demonstraciji sirove, primitivne sile, uživa. To jeste sadizam.

Ono što ovu pojavu čini posebno opasnom jeste što nije reč o ekscesima. Reč je o sistemu. Retorika sadizma i medijski sadizam nisu greške, već alati kontrole sa porukom: „Ako se pobuniš, bićeš ponižen. Ako pitaš, bićeš izvrnut ruglu. Ako plačeš, reći ćemo da glumataš.“ Uz to ide doza prljave zabave, jeftinog humora i adrenalin osvete. To je forma političkog gladijatorstva – nasilje uz gromoglasne aplauze.

Posledice ovakvog nasilja nisu samo političke i društvene, već i duboko psihološke. Društvo koje je neprestano izloženo sadističkoj retorici razvija hronični stres i anksioznost, autocenzuru, empatijsku otupelost (jer kada su poniženja drugih svakodnevna, prestajemo da ih osećamo) i depresivnu pasivnost (verovanje da otpor ne samo da nije moguć, nego vodi u još veće poniženje).

To više nije javnost, društvo, zajednica. To je kolektiv pod torturom. Zlostavljani su i saradnici i podanici režima, oni koji bivaju podsećani da vođi i stranci duguju sve – imetak, funkciju, posao, penziju ili socijalnu pomoć. NJihovo je dostojanstvo, iako su oni privilegovani to izabrali, takođe, zgaženo. A šta je čovek bez dostojanstva?

Zašto i kako prilično brojna publika rado prihvata sadističke performanse vlasti i prorežimskih medija? To je ozbiljan psihološki i sociološki fenomen. Kod nekih ljudi mogu postojati sadističke crte ličnosti, ali objašnjenje je mnogo šire i kompleksnije od toga. Izdvajam zbog prostora samo neke elemente. Pomenula sam već dehumanizaciju meta kao „ološa“, „izdajnika“, „stranih plaćenika“, „narkomana“, „kurvi“, „lešinara“, „taloga sa dna kace“ i sl.

Poništavanje ljudskosti drugih je najefikasniji način ubijanja empatije, što omogućava uživanje u njihovom poniženju. Dobri, stari mehanizam svake represije: prvo dehumanizuj, pa onda udaraj. Uživanje u tuđem bolu, ne zbog lične okrutnosti, već zato što se taj bol percipira kao „zaslužen“ i „pravedan“, psihologija naziva sekundarnim sadizmom. Tako se racionalizuje: „Pa zaslužili su!“.

Postoji i jedan mračan oblik identifikacije. Ljudi vide kako vlast razara druge i podsvesno zaključuju: „Ako se ne poistovetim s agresorom, sledeći sam ja.“ Tako se, iz straha, a ne iz lične okrutnosti, pridružuju nasilju da bi izbegli da budu žrtve.

Takođe, u režimima u kojima se ljudi osećaju bespomoćno, javno ponižavanje drugih postaje forma kompenzacije. Uživanje u tome da neko bude „razbijen“, „uništen“ ili „razapet“ u emisiji ili članku daje iluziju da se moć nalazi „na našoj strani“.

Naravno, kada se ovakve scene svakodnevno ponavljaju, što je slučaj kod nas, one gube šokantnost. Granice se pomeraju.

Ono što je nekada bilo neprihvatljivo, sada je normalno. I onda se dogodi ono najopasnije: ljudi ne samo da to prihvataju, već i očekuju. Poniženje drugoga postaje deo jutarnje kafe. Sadizam postaje rutina.

Suprotno tome, studenti i građani koji ih podržavaju, ni pred najjačim provokacijama, ni kada im prete, kada ih tuku, gaze, vređaju, privode, ne odgovaraju dehumanizacijom.

NJihove reči ne ranjavaju, ne zlostavljaju. NJihova borba ne vređa. Njihovo je dostojanstvo nepokolebljivo – i u tome je snaga zbog koje se vlast, uprkos svojoj buci i besu, plaši njihovog glasa.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.