Ipak jeste buna protiv dahija

Jedan od govornika, advokat Stanko Fuštar, rekao je u Orašcu, tokom poslednjeg studentskog protesta, da ovo „danas nemamo dahija“, već da je sve tome slično, a autor ovog napisa baš misli da ih imamo. Naprednjačke dahije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, zapravo jesu apsolutni i sastavni deo mnogo šire imperije nego što se nama to, u ovoj kolonijalnoj rupi, čini.

Mora se imati u vidu da su se ovde uklopili lokalni istorijski karakteri, folklor i ratnozločinačko iskustvo iz devedesetih sa neizbežnim globalnim procesima; drugim rečima, domaći đilkoši i hohštapleri, kako se to ovde pomodarski kaže, presvukli su odela, izašli iz svoje osamnaestovekovne pećine, zbacili romantičarski zanos da su geografske granice najbitnije i predali se službi krupnog kapitala zarad sopstvenih najsitnijih interesa.

Srpskonaprednjačku vlast bi i trebalo posmatrati kao ozbiljnu neokolonijalnu družbu koja jeste servilna i ponizna prema međunarodnim ocima, ali je već nekih, hajde da tako kažemo, godinu i kusur dana u ozbiljnoj krizi, pošto ne ume i ne zna da više obezbedi dosadašnju isporuku stabilnog protoka kapitala, jeftine radne snage i drugih resursa.

Bezbroj je primera koji pokazuju koliko je naša trenutna vlast zapravo deo tog lanca: Pokušaj predavanja Generalštaba Trampovim mufljuzima par ekselans je primer kako se ta takozvana kičma puna nezavisnosti i integriteta vrlo lako savija kada je u pitanju opstanak vlasti; teranje oružja preko svojih gospodara rata za Ukrajinu, dok se istovremeno laprda o ruskim bajkama; obezbeđivanje zemljišta, subvencija i roblja multinacionalnim kompanijama poput Rio Tinta; slanje municije Izraelu za istrebljivanje palestinskog stanovništva – ne moramo da idemo dalje, dovoljno je samo ovo pročitati i skužiti da vlasodržne dahije nemaju krvave ruke samo zbog nadstrešnice u Novom Sadu.

Elem, država Aleksandra Vučića – ne misli se samo personalno, već je on nervni završetak interesa, frakcija i klanova – kao i svaka imperija u fazi raspadanja vraća se na svoja fabrička podešavanja, da ne kažemo radikalska.

U trenutku kada gvozdeni presto ne može da obavi svoje zadatke, preostaje da se sve to uteruje silom, ucenama i strahom, jer se sada ne brani samo položaj, već čitav političko-tajkunski establišment, odnosno. brani se pravo manjine da nastavi da vlada većinom i da tu većinu drži u stanju permanentnog straha, iscrpljenosti i besperspektivnosti.

Sve to samo pokazuje koliko su ruke srpske buržoazije natopljene krvlju, čim se ovoliko brani nešto čemu je očigledno već odavno došao kraj, budući da je njihova uloga mnogo dublja i ozbiljnija u ovom razaranju kako naših života, tako i ostatka sveta.

Ta klasa domaćih predatora – od nacionalno zadojenih vazala i ratnih profitera, preko partijskih činovnika i posrednika kapitala, do novih bogataša bez porekla i skrupula, funkcioniše kao jedna od karika u lancu globalne eksploatacije, lancu koji spaja luksuzne projekte i masovne grobnice, finansijske centre i razorena područja.

Negde na onim plažama Gaze, nad kojima će Tramp izgraditi neoliberalni raj, biće urezano i ime naprednjaka na kostima pobijenih muškaraca, žena i dece. Stoga se ljudi koji se bune protiv SNSrbije ne bune samo zarad sopstvenog ćara, dozvolićete, već se bune protiv čitave čudovišne skalamerije koja na Epstinovim ostrvima kanibališe našu budućnost. Ili pak u Jagodini, ako se već držimo lokala.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.