Irsko „ne“

Smatram da će irsko „ne“ lisabonskom ugovoru uticati i na Srbiju, odnosno srpski proces pridruživanja Evropskoj uniji. Razlog, najjednostavnije rečeno, vidim u tome što tako krupno odstupanje od očekivanog toka stvari kao što je neratifikacija lisabonskog sporazuma, ne može a da nema reperkusije i na ostale aspekte budućih odnosa Evropske unije sa zvaničnim i nezvaničnim kandidatima za članstvo.
Od svih zemalja koje žele članstvo Hrvatska ima najviše razloga za brigu jer je u poodmakloj fazi pregovaranja. U njenom slučaju čak je pominjana i godina mogućeg učlanjenja. Za Srbiju, koja još uvek nema zvaničan status kandidata, pitanje članstva je toliko daleko da je teško uspostaviti direktnu vezu između irskog „ne“ i nekog očekivanog odnosno željenog datuma. Mislim da nas ne treba da brine ista briga kao Hrvatsku. Vrlo je verovatno da će tokom narednih godina, do trenutka kad mi budemo sazreli za punopravno članstvo, Evropska unija pronaći neki modalitet koji će omogućiti njeno dalje proširenje, pa time i članstvo Srbije u EU.
Mislim da će se irsko „ne“ pre svega odraziti na neposrednu budućnost našeg procesa pridruživanja, na narednih šest meseci. Pogotovo ako se proces dalje ratifikacije lisabonskog sporazuma ne bude odvijao prema željenom scenariju, odnosno ako još neka zemlja odbije da ratifikuje sporazum. Težište političke pažnje zemalja-članica EU će u narednom periodu biti prebačeno na proces daljeg produbljivanja odnosno učvršćivanja EU, na traženje načina da se poteškoće izazvane irskim odbijanjem tog procesa produbljivanja prevaziđu. To je kao svoj apsolutni prioritet istakla i Francuska, zemlja koja predsedava u narednih šest meseci. Naravno, nastaviće se sve one radnje koje su predviđene procesom proširivanja.
Ali značajne odluke vezane za proširenje kako generalno i u načelu tako i pojedinačno (od zemlje do zemlje) ne donosi ni Komisija EU ni Oli Ren, već ih donosi Savet EU. Logično je pretpostaviti da u tom telu EU radnje vezane za dalje proširenje EU ne samo da neće imati prioritet, kao što je bio slučaj u vreme kad je u EU pristupalo 10 post – socijalističkih zemalja, već da će smanjenje političkog interesovanja za proširivanje gotovo automatski otežati priključivanje zemalja koje su još uvek pred vratima EU.
Smanjiće se i vreme i spremnost da se zemljama u procesu pridruživanja čine ustupci i popuštanja, koliko god ti ustupci, pre svega, bili motivisani interesima zemalja članica EU a ne benevolentnošću prema aspirantima. Setimo se nedavne situacije oko potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i EU. Holandija je bila čvrsto protiv, a uz bok joj je stajala Belgija. Žestokim političkim ubeđivanjem jednog broja članica, pre svega Francuske i Nemačke, Holandija je pristala da se sporazum potpiše, s tim što je izdejstvovala da on važi sa odloženim dejstvom.
Srbija je sebi postavila ambiciozan cilj sticanja statusa kandidata do kraja godine, odnosno za vreme predsedavanja Francuske. Niko iz EU nije rekao da je to nemoguće, ali su svi isticali da je za to neophodno ostvariti sve potrebne uslove, dakle i punu saradnju sa Tribunalom. Prostor za odlaganje ove obaveze, ako je uopšte postojao, nakon irskog „ne“ više ne postoji.
Umesto reaktivnog, Srbija mora da pređe u proaktivan modus i da svoju najvažniju preostalu obavezu ispuni što pre. Da ne čeka minut do dvanaest, kao što je to često u prošlosti činila i na domaćoj i na međunarodnoj sceni. Jedino tako, kao aspirant koji uspešno rešava probleme, može očekivati realizaciju svojih ciljeva. Ako se Srbija ponovo pojavi kao problem za koji je potrebno naći „kreativno rešenje“, nema šanse da se dođe do željenog statusa, do bliže saradnje, većih pretpristupnih fondova i svih drugih povoljnosti koje kandidatura sa sobom nosi.
A suštinska nepoznanica je u sledećem: ima li tek formirana vlada potrebnu želju, volju i kapacitet da se ozbiljno pozabavi neophodnim sredstvima za ostvarivanje zacrtanog cilja.