Isterivanje razuma

I, jedan policajac uvek tipuje da je krivac bledoliki, dok drugi policajac redovno cilja na tamnoputog. I to baš zbog boje njihove kože. Epilog je takav da apsolutno uvek, iz nedelje u nedelju, kriv ispada crnac. Nakon nekoliko epizoda ovakve serije, nije teško zamisliti masovne proteste zbog rasizma, kamenje koje leti ka prozorima televizijske kuće, a možda čak i koju bombu pod automobilom scenariste. Ovo pitanje postavio je Ričard Dokins u knjizi „Rasplitanje duge“ iz 1998. Kakve ono ima veze?

Kao paralela za zamisliti se, ovo pitanje ima veze sa kultnom TV serijom „Dosije Iks“ čije filmovano izdanje ima penetrirati i u srbijanske bioskope. Prisetimo se o čemu se radi u ovom popularnom televizijskom programu. Iz epizode u epizodu „Dosijea Iks“, agent Dejna Skali insistira na postojanju racionalnog, fizičkog, naučnog objašnjenja za misteriozni fenomen koji je pred agentima američke savezne policije. Iz epizode u epizodu, ona greši, dok je u pravu Foks Molder sa svojim objašnjenjem koje je iracionalno, natprirodno, i zasnovano na veri. Molderov moto, kao i naslov aktuelnog filma, je „Želim da verujem“. Dinamika je ista svaki put, to jest tačan odgovor su uvek vanzemaljci, demoni, duhovi, vampiri, telekinetičari, iscelitelji, a ne redovni fizički i društveni procesi. Umesto ismevanja šarlatana koji će se pozivati na duhove, ismevaju se potraga za dokazima i činjenicama.

Ima gomila odličnih naučnofantastičnih serija sa natprirodnim kao temom. „Tvin Piks“ ili „Zona sumraka“ su neke od njih. Međutim, ova je stavljena u sasvim realno vreme, u sasvim zemaljski policijski kontekst. U njoj Molder biva progonjen zbog svojih „natprirodnih“ uverenja: smatraju ga čudakom, kancelarija mu je u podrumu, dodeljuju mu nezavidne nadimke, i tako dalje. Štaviše, Molder je lik koji je „kul“ i liberalan, a Skali dosadna i konzervativna. Njih dvoje su doslovno simboli dva načina gledanja na svet: racionalnog i iracionalnog. I jasno je dato do znanja koćeubrati simpatije gledališta. Drugim rečima, osnovna tema serije nije samo natprirodnost i fantastika – već upravo sukob između natprirodnog i prirodnog, između vere i razuma. U kojem ovo prvo svake nedelje odnosi pobedu.

Mnogi će coktati i odmahivati rukom navodeći da je ovo ipak „samo serija“, benigna razonoda, plod mašte, žvaka za oči u kasne sate. Međutim – i ovde je poenta u paraleli s emitovanjem rasizma – serija u kojoj je crnac ili musliman redovno dežurni krivac/terorista izazvala bi reakcije i proteste. U njoj je poenta zapleta izbor između crnog i belog kriminalca – a rasplet je takav da tamnoputi po difoltu zaglave ćorku. Zašto nam se ovo ne čini korektnom zabavom, ako je i to samo bezazleni TV-program?

I u tome je ključ priče koja je šira od analize jedne televizijske serije. Otkud to da se jedna vrsta nerazumnosti toleriše, a druga ne? Nije li snažnija nekorektnost od političke koristiti se plodovima razuma – bez kojeg filmovanje jedne serije ne bi ni bilo moguće – da bi se isti taj razum napadao i ismevao. Kada se to, u navodnom Dobu Razuma, desilo da je slogan „Želim da verujem“ toliko popularan? Da li bi onaj ko izgubi ključeve od automobila i za to optuži duhove trebao biti uvažavan? Valja se zapitati nad karakterom globalnog društva u kojem je verovanje u duhove i veštice više „kul“ od poverenja u nauku i sistematsku potragu za dokazima. Koliko se onda zaista odmaklo od srednjeg veka? Ko je pojeo plodove Prosvetiteljstva i razorio zadužbine onih hrabrih ljudi u čipkama i perikama iz Francuske i Engleske osamnaestog veka?

Druga je tema što, u stvarnom životu, prirodno ili naturalističko objašnjenje zapravo uvek biva elegantnije i fascinantnije. Analiza kognitivnih mehanizama zbog kojih u senkama vidimo ljude ili babaroge, a u oblacima predmete bezmerno je zanimljivija od primitivne vere u duhove. Analiza realnih mogućnosti života u kosmosu, teorija multiverzuma i tome slično – neshvatljivo su čarobne u poređenju sa komičnom pričom o letećim tanjirima. Ali, za ozbiljnu nauku se valja potruditi. Potraga za dokazima je teška rabota. Mnogo je lakše laprdati i, kako veli Molder, želeti verovati.

Konačno, mnogi će reći da je paralela sa rasizmom prejaka. Verovatno i jeste. Rasizam je zaista unesrećio milione ljudi. Verovanje u vanzemaljce koji preleću gomile svetlosnih godina da bi ljudima stavljali sonde u zadnjice – nije. Međutim, stvari i nisu tako jednostavne. Osim što serija barata i nekim kontroverznijim i potencijalno opasnijim idejama (poput one da je za kancer kriva zavera američke Vlade), relativizacija razuma nikad nije benigna. Popularnost misticizma, iracionalizma i antinaučnih delatnosti već je dovela do sve manjeg i manjeg broja studenata prirodnih nauka na Zapadu. Najopasniji politički projekti i ideologije bili su oni koji negiraju i/ili relativizuju razum. Oni čiji se argumenti zasnivaju na tradiciji, otkrovenju ili verovanju. Sistematsko podrivanje racionalnosti, isterivanje razuma, i te kako može ugroziti napredak naših društava.

Poslušati valja song „Molder“ ska benda „Ringišpil“. I znati da sve uvek počinje od popularne kulture.