Jesmo li čudovišta?

Ipak, ono što se zbiva u poslednjim danima ispred Narodne skupštine Republike Srbije ne liči više na nešto što bi moglo da se nazove ljudskošću, niti može više uopšte da se rezonuje kao deo bilo kakvog čovečjeg posla, već ono zalazi u onostrano, maltene, astralno i mračno.

Jedna majka već danima unazad štrajkuje glađu i uopšte nema nameru da u tome stane, jer je izgubila dete ispod nadstrešnice u Novom Sadu, kao što je pod njome nestalo još petnaest drugih života. Ovim poslednjim signalom, vapajom u ovoj tmini, pokušava da pronađe svetlost na kraju tunela.

Međutim, samo nadomak nje, prekoputa, maltene, oko vatre igra pleme, u transu se veseli, krevelji i sve se čini kao da doziva svog vrhovnog boga. I cela ta slika deluje kao iz neke stare priče, na ivici nadrealnog, na samom rubu horora i fantastike; deluje kao neka zaboravljena pripovest koju je pojeo zub vremena; ali, ne, jok, ona se dešava danas, u Srbiji, u 2025. godini, u XXI veku nove ere, u državi u kojoj vlada najgora fela od najgorih do sada.

Ima književnik Filip David fantastične eseje u zbirci pod nazivom „Jesmo li čudovišta“, i on tu zaista pokušava da analitički priđe tom razaranju našeg ljudskog tkiva kroz ratove devedesetih. Međutim, ne pokušava on tu da prospe moral i da kaže da smo tzv. Mi bolji od tzv. Drugih, već traži odgovor šta se to desilo sa svima nama i ljudskošću u nama samima.

„Majušno čudovište rođeno iz ove tobožnje mudrosti, koja je zapravo istovremeno i kukavičluk i konformizam, raste kako rastu nasilje, nepravda i mržnja u okruženju: u svakodnevnom životu, u ideologiji, politici, dok na kraju, iz tog filozofskog stava stoj, gledaj i ne mešaj se, ne naraste pravo čudovište, koje proguta čitavog čoveka. Strah se ugrađuje u mržnju. Strah od drugoga i drugačijeg plodna je podloga za različite vrste predrasuda. Strah izobličuje ljudsku prirodu. Rat je najveći proizvođač straha. Iza opsesije smrću, iza fascinacije smrću, otkriva se trgovina smrću“, piše on.

Ipak, setimo se, to je proces dug skoro četiri decenija, stabilna linija krvoločne buržoazije, ratnih profitera i zločinaca, partijskih nakaza i tranzicionih predatora konačno je urodila plodom u ovoj SNSrbiji. Ali, ne moramo samo da se skoncentrišemo na nju, pucanje bajke vidimo svuda, to se više nigde ne krije; vidimo je i u totalnoj renesansi ustaštva u Hrvatskoj, u ultrašovinizmu i bujanju četništva u Crnoj Gori, u sistemskom rasizmu i neofašizmu u Trampovoj Americi, u ruskom uništavanju Ukrajine, ali se nigde nije toliko ogolila monstruoznost ovog sveta nego u Pojasu Gaze, u permanentnom genocidu Izraela nad palestinskim narodom, koji i dalje traje, a ima podršku apsolutno čitavog sveta.

Samim time, trenutna Srbija može samo da se posmatra kao deo tog belosvetskog čudovišta, kao poslednji stadijum u kojem su se ljudi u ovom kazamatu pretvorili u amoralna stvorenja, te im majka koja vapi za pravdom ne predstavlja više ništa osim amebe koju bi trebalo zgaziti, odnosno ona je za naprednjačku elitu smetnja koju bi trebalo ukloniti kao prepreku u uspostavljanju daljeg stabilokratskog procesa za kojim žude već godinu i kusur dana, nakon početka ove studentske bune protiv dahija.

Ali, upravo ovi poslednji dani najviše oslikavaju kako Vučićeva Srbija svoje ratnozločinačke metode iz prošlosti koristi prema svima onima koji su nepodobni, dok istovremeno, u samoj svojoj srži, funkcioniše kao podizvođač regionalnih i globalnih oligarhijskih interesa u svom svojevrsnom, srpskosvetaškom kapitalističkom univerzumu.

Upravo zbog toga, ukoliko želimo sebi da objasnimo zašto vlast ignoriše majku koja već danima živi na ivici života i smrti, moraćemo da se zagledamo malo dalje i da pogledamo kako svet funkcioniše kad ga vode elite kojima je ljudski život ravan nuli i kako one, zapravo, manipulišu masama. Jer odgovor ne leži samo u Beogradu, niti samo u našim domaćim bašibozucima, već se on može pronaći u globalnoj omerti nad, primera radi, sudanskim masakrima i nad Gazom, ali i nad mnogim drugim crnim tačkama ovog sveta pred kojima tako neprijatno svi ćutimo.

I zato, štrajk glađu majke ispred Skupštine je samo naš domaći – takoreći lokalni simptom globalnog kancera, koji nas sve izjeda iznutra i polako, ali sigurno pretvara u čudovišta.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.