Kako ih već jednom najuriti?

Zaista nije izgledalo spektakularno, pomalo izazvano odbojnošću devetokilometarskog marša, malo zato što je pristojnom čoveku mrsko bilo kojim povodom biti u blizini zgrade Informera, a i bilo je toplo pa se nisu mogle nositi zimske jakne.

Hodali smo tako ka Slaviji i uzbrdo do Narodne biblioteke, pored prolaznika sa ovih dana konstantno repetiranim pištaljkama, pored vozača koji su nas pozdravljali sirenama dok su promicali suprotnom trakom. Kod Veterinarskog fakulteta čelo naše kolone preuzela je poveća grupa studenata u čijem društvu smo skrenuli od Autokomande u Ulicu Triše Kaclerovića, kada sam shvatio zašto je vredelo krenuti.

Uzana je to dvosmerna ulica u kojoj se pogledate u oči sa čovekom za volanom koji radosno pritiska trubu, i gde na tek par metara od vas žena visi kroz suvozačev prozor, jednom šakom držeći pištaljku a drugom dižući tri prsta. Ispašće, lujka! Ali nije ispala, i njeno ponašanje je u stvari znak da je više nego razumna. Video sam zatim baku koja plače na stanici, i to ne zato što će morati malo više da pričeka svoj autobus broj 39 do Kumodraža.

Video sam prodavačice koje su ubrzano, da ne pobegnemo, izašle iz diskonta i poklonile nam tri velike kutije čokoladnih bananica. Baku stariju od one na stanici koja je izašla do svoje kapije da bi mahala i, naravno, plakala. Decu koju su roditelji izveli da upoznaju studente, dugo sanjane goste u njihovom kraju grada skrajnutom od protestnih aktivnosti. LJude na prozorima i balkonima kojima smo delovali mnogo impozantniji nego što smo zaista bili, nas nekoliko stotina sa, ispostavilo se, putem važnijim od cilja.

Da ne bude zabune, radilo se samo o jednoj od kolona, i blizu zdanja oko kojeg su iz paničnog straha prethodnih dana bile podignute visoke žičane ograde sakupila se gotovo impozantna masa, takođe sačinjena pre od putnika nego od ljudi opsednutih ciljem. Do kojeg, nekada davno, nije stigao ni Triša Kaclerović, borac za studentsko pravo na slobodno okupljanje, borac protiv izbornih krađa u Srbiji neposredno pred junačke Balkanske ratove, potonji svedok i učesnik praktičnog sunovrata svojih ideala. Možda nas je i gledao, odnekud.

Patetično, zar ne? Slede zamorne tehnikalije i ne sme se zaboraviti emocija koju one moraju da materijalizuju, dajući odgovor na pitanje „Kako ih već jednom najuriti, sumerskog li im demona Pazuzua?“. Za revoluciju većina građana nikada nije bila raspoložena, što je potvrđeno 15. marta. Mogao se tada, naime, prihvatiti režimski scenario i priključiti se diletantski skiciranom sukobu bande koja napada i bande koja brani Ćacilend.

Pala bi i ozbiljna krv, a demonstranata je bilo više nego dovoljno da izgaze ograde i šatore i nahrupe u skupštinu i predsedništvo (u kojem se, naravno, predsednik nije nalazio, a on ih ionako nije ni zanimao). Ali, šta onda? Bez povlačenja dubljih paralela, setimo se upada Trampovih pristalica u američki Kongres 2021. godine i čoveka sa bizonovim rogovima koji izlazeći iz zgrade besmisleno uzvikuje „We won the day!“.

Verovatnije, Službini strelci bi pre kratkotrajnog i bezvrednog osvajanja državnih zgrada sa okolnih krovova izmitraljirali sve i svakoga na ulici, pa bi se čekalo da razmišljanju nesklone vojne i policijske frakcije odluče sledi li nam građanski rat ili vanredno stanje. Oba razvoja nasilnih događaja zvuče jako loše, te sledeća, neizmerno poželjnija opcija podrazumeva stotine hiljada građana koji nedeljama blokiraju institucije, gradove, puteve, sve dok se dvadesetak režimskih poslanika ne prizove pameti, promeni se skupštinska većina i izglasa prelazna vlada. Građanstvo, mada za to ima volju, nema dovoljno snage i slobodnog vremena, čime stižemo do treće opcije i izbora.

Borba za restaurirane izbore bila bi mučna i dugotrajna, pa studenti za sada stidljivo traže izbore kakvi su u trenutnom, ruiniranom stanju. Ovaj tekst izlazi 3. maja, čime se podvlači vrteška istorije u kojoj se nalazimo. U jesen 2023, nakon nekoliko meseci protesta povodom masovnih ubistava, opozicija koja ih je povela i nije znala kako da ih okonča je zatražila izbore.

Režim je tu ponudu spremno prihvatio, što je značilo da ih neće izgubiti. No, razjašnjene su sve izborne manipulacije: podmićivanje jednokratnim uplatama socijalne pomoći, ucenjivanje gubitkom posla, uvoženje i seljenje birača, lažne manjinske liste, raznovrsne upotrebe defektnog biračkog spiska, npr. tako što osobe sa više prebivališnih adresa glasaju svuda gde su upisane… Dve godine kasnije je sve isto, a medijska slika je i gora nakon što su sa platforme Total TV uklonjeni N1 i Nova S. Promena se nalazi u činjenici da sada građani ne bi poslušno prihvatili fiktivni izborni rezultat, a režim to zna.

Lista koja, kako smo utvrdili, teško može da zvanično pobedi na režimskim republičkim izborima ali može da izazove legitimni i definitivni ustanak bila bi sačinjena od 250 univerzitetskih profesora bez ranijih stranačkih delatnosti; ljudi zaslepljeni emocijom bi trebalo da shvate da studentima nije ni posao ni zadovoljstvo da sede u skupštinskim klupama, već će se nakon završetka poduhvata i rasterivanja vladajuće kriminalne grupe (VKG) vratiti fakultetskim obavezama.

Opozicija bi morala da prihvati ulogu logističke podrške – osim eventualno na izborima za skupštine većih gradova koje bi takođe valjalo zahtevati – žrtvujući poslaničke plate i beneficije dok ekspertska vlada ne zaleči žive društvene rane i dođe čas za izbore na kojima se neće glasati za spas nacije već za programe i ideje. Konačno, kontrolorska mreža bi bila ključna.

Moja iskustva iz Surčina i pogotovo Sopota kazuju da su opozicioni kontrolori često za politiku i stranke nezainteresovani građani kojima je izborni proces tradicionalna radna obaveza. Sa druge strane, jesu zainteresovani da ne ulaze u sukob sa lokalnim moćnikom. Na polovini izbornog dana u decembru 2023, kada je otkriven proto Ćacilend u beogradskoj Areni, Zdravko Ponoš je interno predložio da se objavi prestanak svih izbornih aktivnosti – validna ideja u teoriji, zbog gorenavedene situacije sa kontrolorima neostvariva u praksi.

Međutim, kada nekoliko hiljada studenata zameni nepouzdane kontrolore ta mogućnost postaje potpuno realna, a grupice ljudi koji beznadno protestuju zbog izborne krađe pretvaraju se u milion besnih koji odbijaju da ustuknu.

Osvetlimo i nedovoljno primećen problem: jedinstvena antikriminalna lista podrazumeva tek dvoje kontrolora po glasačkom mestu, uz ponekog predsednika ili zamenika predsednika biračkog odbora. Shodno tome, bilo bi uputno razmisliti o dodatnoj listi za koju se ne glasa već isključivo služi povećavanju broja kontrolora.

Čak i sa na taj način osnaženim ljudstvom, kada komisija za obilaženje kućnih glasača ode da satima obavlja svoj posao stanje na glasačkom mestu postaje kritično i tada punu važnost dobijaju ulične patrole za prikupljanje dokaza o dovoženju i evidentiranju ilegalnih i nelegitimnih zaokruživača brojeva na listićima. Sve u svemu, neophodna je kompleksna strategija za vođenje unapred izgubljene bitke koja predstavlja prvu fazu rata.

Izuzetak su lokalni izbori u velikim gradovima gde bi početna bitka okončala i sva dalja dejstva, zbog čega VKG ni tu ni na republičkom nivou nije sklona njenom započinjanju, i zbog čega više niko ne može da pretpostavi kako će se ovaj košmar završiti.

Nije li prvi deo teksta bio prilično prijatniji?

Autor je dramaturg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.