Kako je Tramp razočarao istočnoevropske autokrate

Promena politike Trampove administracije predstavlja istorijski preokret nakon pet decenija prodemokratske spoljne politike. Uključivanje ljudskih prava i demokratije kao ciljeva američke spoljne politike pod Karterovom administracijom 1977. godine značajno je doprinelo demokratizaciji Latinske Amerike, a kasnije i otvaranju i demokratizaciji bivših komunističkih zemalja Istočne Evrope.

Dok se u javnosti uglavnom govori o neuspehu uspostavljenja novog, demokratskog režima kroz ratove u Iraku, Avganistanu ili Libiji, ti primeri predstavljaju izuzetak. Mnogo je bila bitnija uloga USAID-a, kao jedne od najvažnijih agencija u podršci vladama i civilnom društvu širom sveta u izgradnji demokratije. Raspuštanjem USAID-a i sličnim spoljnopolitičkim odlukama, Trampova administracija šalje poruku vladama širom sveta da su pitanja demokratije i ljudskih prava sada beznačajna u odnosu na druge prioritete.

Ali, 2025. nije 1977. Već i pre nego što je Tramp preuzeo vlast, demokratija je bila pod pritiskom širom sveta. Autoritarne vlade, na primer u Belorusiji, Rusiji i Centralnoj Aziji, pojačale su represiju. Bojale su se da bi se požar prodemokratskih „obojenih revolucija“ 2000-ih širom Istočne Evrope, koje su kulminirale „Euromajdanom“ u Ukrajini 2014. godine, mogao proširiti i na njihove zemlje. Od eskalacije ruske agresije na Ukrajinu, nazirala se sasvim drugačija pretnja: da li će Rusija pokušati da nametne režim Ukrajini i, oslanjajući se na evropsku politiku američkog potpredsednika Vensa, stvoriti novi savez autoritarnih država u Istočnoj Evropi?

Međutim, već odavno, centar promocije demokratije u Istočnoj Evropi nije Vašington, nego Brisel. Na Kopenhaškom samitu 1993. godine Evropska unija otvorila je perspektivu proširenja na Istočnu Evropu i time pokrenula najsnažniji motor demokratizacije u modernoj istoriji. Takav „evropski dil“ podrazumeva četiri slobode, ekonomski prosperitet i političko učešće, u zamenu za demokratiju, vladavinu prava i zaštitu ljudskih prava. U stručnom žargonu, ovo se zove „mehanizam uslovljavanja“. SAD je pratio i podržavao tu politiku. Od 2010-ih, evropsko-američki tandem se raspao. Pojedinačne članice EU su blokirale proces pristupanja zbog nacionalistički motivisanih susedskih sporova ili domaćih političkih problema. U drugim slučajevima, ključne članice ili EU komisija su dale prednost pragmatičnim dogovorima sa vladama Zapadnog Balkana. Naime, EU je zažmurila na autokratsku vladavinu srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića, u zamenu za njegovu saradnju u migrantskoj krizi i pristup rudniku litijuma. Time je uništila motor demokratizacije EU.

S druge strane, SAD igraju odlučujuću ulogu u sferi bezbednosti, posebno u jugoistočnoj Evropi. Kontroverza oko američke podrške Ukrajini ukazuje na evropsku zavisnost od transatlantskog partnera, odnosno bivšeg partnera. Bezbednost je u ovaj regiji ključna tema pošto se svaka država u kojoj spoljni akteri u ovom periodu promovišu ili uspostavlju krhku demokratiju suočila nedavno sa ratom, ili se nalaze u susedstvu ratnih područija. Strane trupe su stacionirane od Južnog Kavkaza do Zapadnog Balkana radi održavanja stabilnosti. Na Istoku je to Rusija, dok na Zapadnom Balkanu SAD postavljaju ton za mirovne operacije. U Bosni i Hercegovini i na Kosovu, NATO i EU osiguravaju mir.

Za sada nema znakova da će se SAD povući iz regionalne arhitekture bezbednosti. Suprotno, iznenadnim održavanjem mirovnog samita između Jermenije i Azerbejdžana, Tramp se etablira na Južnom Kavkazu. Mirovni sporazum se vrti oko koridora Zangzegur, tranzitne rute kroz južnu Armeniju. Ovaj plan nije nov, ali dok se Rusija ranije smatrala garantom bezbednosti duž koridora, SAD imaju zasad nerazjašnjenu ulogu.

Postepeno povlačenje Rusije išlo bi naruku jermenskoj vladi. Za premijera Nikola Pašinjana, koji je došao na vlast 2018. godine na talasu prodemokratskih protesta, oduvek se sumnjalo da zagovara postepeno približavanje Jermenije Zapadu. Ali u kontekstu Jermenije, to je igranje na tankoj žici. Rusija, s kojom je Armenija povezana u Evroazijskoj uniji i koja sa svojim vojnim bazama garantuje bezbednost Armenije, zapretila je posledicama koje, naravno, mirišu na Ukrajinu. Međutim, jermenska javnost je besna na Rusiju.

Kada je azerbejdžanska vojska 2023. godine zauzela de facto državu Nagorno-Karabah i proterala jermensko stanovništvo, tamo stacionirane ruske mirovne snage su ostale pasivne. Nakon što je jermenska enklava izgubljena, i time najbitnije pitanje bezbednosti izbrisano, Jermenija se donekle oslobodila ruskog pritiska. Ovog marta, jermenski parlament je ovlastio vladu da pripremi proces pristupanja EU. Svaka američka bezbednosna uloga, ma koliko ograničena, dodatno bi oslobodila Jermeniju od ruskog pritiska. Američki bezbednosni štit i dalje otvara put ka demokratiji i evropskim integracijama u istočnoj Evropi.

U međuvremenu, pokušaji istočnoevropskih autokrata da se udvaraju Trampu su se pokazivali uzaludni. Srpski predsednik Vučić i albanski premijer Rama su se udvarali porodici Tramp projektima izgradnje hotela na zaštićenim područjima, ali bezuspešno. Vučić se vratio iz Mar-a-Laga u maju praznih ruka. Setimo se medijskih izveštaja kako je izbačen pri pokušaju da inkognito upadne na skup donatora. Istovremeno, Trampova administracija je izdala i Vučićevog bliskog saveznika, korumpiranog bivšeg bosansko-srpskog političara Milorada Dodika.

Američke sankcije protiv Dodika su potvrđane, a izgleda da su SAD i podržale mandat EUFOR-a prilikom mogućeg hapšenja. Možda istočnoevropske zemlje nisu dovoljno privredno značajne za Trampa. Inače, carinska stopa od 35 odsto na uvoz iz Srbije svrstava se u sam svetski vrh i predstavlja najgori aranžman koji neka balkanska zemlja ima.

Sve u svemu, Trampova druga inauguracija deluje manje bitna, i u političkoj i vojnoj sferi, u odnosu na drugi veliki događaj koji trenutno potresa Istočnu Evropu: pokušaj širenja ruske agresije protiv Ukrajine 2022. godine. Tri i po godine, na vrhu evropske agende je bila bezbednosna i politička perspektiva zemalja na ničijoj teritoriji između Rusije i EU. Odgovor na rusku pretnju je Evropska integracija i vojna podrška.

EU je započela pregovore o pristupanju sa Moldavijom i Ukrajinom dok se Gruzija povukla iz procesa. Na Zapadnom Balkanu, EU hitno mora da povrati kredibilitet u evrointegracije i jasno definiše kriterije za pristupanje, jer taj proces realno već godinama ne postoji. Drugim rečima, odgovor na postepeno povlačenje SAD leži u mnogo odlučnijoj evropskoj politici demokratizacije i bezbednosti.

Autor je je profesor političkih nauka pri Univerzitetu u Beogradu i Centralnoevropskom univerzitetu u Beču. Vodi EU projekat ‘Horizon Europe’ o međunarodnoj podršsci demokratiji u Istočnoj Evropi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.