Kako se došlo do ovako bizarne situacije?

Na zaključanim vratima ograde čekalo ih je neuredno ispisano obaveštenje da ustanova tog dana neće raditi „zbog tehničkih problema“. Ni kustosa, ni domara, ni spremačice na vidiku, kao da je „tehnički problem“ – podmetnuta bomba. Jasno je bilo da je razlog zatvaranju sprečavanje članova Društva da priđu ovoj kulturnoj ustanovi, a da su svi ostali građani namerni da te subote nešto saznaju o dvoje velikana nacionalne kulture shvatani kao nevažna kolateralna šteta.

Kako se došlo do ovako bizarne situacije? Društvo ima višedecenijsku istoriju. Osnovano je 1960. godine, ali mu je aktivnost zamrla krajem prošlog veka. Muzej je na svom sajtu postavio posebnu odrednicu o Društvu prijatelja, čiji rad, navodno, „želi da obnovi“. Evo i izričite tvrdnje: „Podrška i prilozi Društva prijatelja uvek su bili izuzetno cenjeni i vrednovani – Narodni muzej razvio se u simbol kulture Srbije, zahvaljujući i aktivnostima dobrotvora i zaštitnika, prijatelja muzeja.“

Dakle, Narodni muzej se sam ne angažuje da obnovi rad Društva, ali željno iščekuje pojedinca ili grupu pojedinaca dovoljno posvećenih nacionalnoj kulturi da ulože vreme, snagu i novac za ostvarenje tog plemenitog cilja. I, posle više decenija, kao u bajci, pojavljuje se takav junak. Reč je o Nenadu Kostiću, hemičaru koji je ceo svoj radni vek proveo kao profesor na uglednim američkim univerzitetima, pa postao i član SANU, a penzionerske dane posvetio je dobročinstvu.

Čak i za zapadne prilike značajnu sumu novca ulaže u naučni fond nazvan po njemu, mecena je mladim umetnicima, zakupljuje galerijski prostor radi organizovanje besplatnih izložbi i daje izdašne priloge za sve inicijative pokrenute sa časnim namerama.

Početkom 2023. godine profesor Kostić obaveštava upravu Narodnog muzeja da je okupio grupu entuzijasta i registrovao Društvo, te moli da bude primljen na razgovor. Naišao je na višenedeljni zid ćutnje. Posle tri meseca čekanja, primljen je nakratko i neočekivano hladno kod direktorke. Kao u Trifkovićevoj „Izbiračici“, potencijalni ženih nije bio po volji udavači.

Teško je dokučiti tu primordijalnu odbojnost u trenutku kada su obe strane, bar deklarativno, iskazivale samo dobre namere. Nameće se sumnja da je politički napadno opredeljena direktorka prepoznala „ideološkog neprijatelja“, zahvaljujući svojoj sposobnosti zbog koje – mada na dva koraka od devete decenije života – kao dragocen pravoveran kadar još uvek opstaje u radnom odnosu.

Uprkos nepovoljnim okolnostima, Društvo je organizovalo nekoliko namenskih poseta Muzeju sa stručnim vođenjem. Proticale su na veliko zadovoljstvo slušalaca i nerado dat pristanak uprave.

Prošle subote izostao je čak i formalan pristanak nadležnih. Nije važno što su pred vratima Spomen–muzeja, kao i u ranijim prilikama kada pozove Društvo, bili neki prepoznatljivi likovi iz javnog i kulturnog života, među njima 5-6 univerzitetskih profesora, uključujući Jugoslava Vlahovića sa svojom tamburicom, kako bi kasnije, u neformalnom druženju, podsetio na čuvenu predstavu „Kose“ u kojoj je kao mladić učestvovao daleke 1969. godine. Važnije je što je na put uzalud poteglo desetak starijih ljudi, a najvažnije – i neoprostivo je – što je nekolicini mladih ljudi uskraćena prilika da vide postavku.

Moguće je da uprava Narodnog muzeja, kroz svoju iz realnosti iščašenu dioptriju, dirigovano dezerterstvo zaposlenih iz Spomen-muzeja u radno vreme likujući upoređuje sa taktičkim povlačenjem vojvode Mišića pre 110 godina. Tužno je ako je tako, jer je reč o jednom ne samo nekulturnom, bahatom i prostačkom, već i podlom manevru, nedostojnom čak ni šefa seoske krčme. Red je bio da bar kustos sačeka posetioce i objasni im zašto su nepoželjni u ustanovi kulture otvorenoj za javnost.

U svom pismu članovima Društva, profesor Kostić prkosno zaključuje: „Građani imaju pravo da se okupe u javnom muzeju tokom radnog vremena. To pravo pogotovo ima najavljeno i unapred prihvaćeno Društvo prijatelja. Istrajaćemo u svome pravu. Prijatelji smo Narodnom muzeju i njegovoj misiji. Pakosna ćaci-uprava proći će; ustanova i mi opstaćemo.“

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.