Kako se „hvataju“ vozači trotineta?

Električni trotineti su nastali kao proizvod modernih tehnologija i samo tako ih treba posmatrati. Potpuno je pogrešno pridavati im neki viši smisao ili značaj. Jasno je da služe samo kao pomoćno sredstvo za prevoz jedne osobe na veoma kratkim relacijama uz nebrojeno mnogo uslova koji toj vožnji prethode – od vremenske prognoze, preko kvaliteta podloge i geografskih odlika terena te, umešnosti, pola i životne dobi vozača, pa sve do godišnjeg doba i razdaljine do odredišta. Toliko su specifični po svojoj konstrukciji i načinu korišćenja da je potpuno pogrešno i sasvim naopako porediti ih sa bilo kojim drugim prevoznim sredstvom.

Čak i poređenje sa biciklima nema apsolutno nikakvog smisla jer sa njima, osim načina upravljanja, nemaju drugih dodirnih tačaka. Ni to što imaju po dva točka ih ne čini sličnim, jer su im točkovi upadljivo različitih dimenzija. A, različiti su upravo zato što se u tim njihovim minijaturnim točkovima i krije čitava filozofija ovog prevoznog sredstva i dinamika njegovog kretanja. Baš zato što su tako mali, potrebna im je i savršeno ravna podloga za vožnju.

Takve podloge ima ponajviše u centralnim delovima gradova ili na drumovima. Za razliku od bicikala čiji ogromni točkovi mogu da „gutaju“ veća i manja udubljenja na površini po kojoj se kreću, to sa trotinetima nije slučaj. Oni to ne mogu, jer bi ti mali točkovi zapinjali o svako udubljenje i oštećenje podloge na koje naiđu. A, kad zapnu onda je pad sa njih u većini slučajeva neminovan, a sa padom ide i povreda vozača. Drugim rečima, toliko su osetljivi na prepreke da im i „zrno peska“ na koje naiđu tokom vožnje smeta.

I upravo iz ovog razloga je najveća greška ovim Pravilnikom načinjena kada je u njemu napisano da se „laka električna vozila“ mogu kretati samo biciklističkim i pešačko-biciklističkim stazama i trakama (van druma) jer, ovakvih staza ne samo da nema u svim naseljima i gradovima Srbije, nego i tamo gde ih ima to se svodi na jednu ili dve staze. A trotinetom se može i u „toalet“, zar ne? Na posletku, sve i da ovakve trase postoje svuda i u svakom mestu, pa zar nije najveća njegova upotrebna vrednost da njime u tren oka „skoknete“ do apoteke, zgrade opštine, škole, prodavnice, gvožđare ili do svog radnog mesta koje je, igrom slučaja, baš u strogom centru grada? Zar nije puno lakše i sigurnije otići na pivo sa društvom njime nego automobilom? Dakle, prevoz do onih lokacija do kojih sasvim sigurno nema obeleženih biciklističkih staza i traka je prevashodno razlog njegovog postojanja i potrebe za njim!

Elem, kada se stvari pogrešno postave od samog početka, onda se uglavnom ide iz jedne greške u drugu. A druga greška koja je načinjena je sam koncept Pravilnika po kome se trotinet tretira kao prevozno sredstvo jednako kao i putnički automobil ili autobus, pa je shodno tome i bilo potrebno napisati zakonsku regulativu za njegovu upotrebu u javnom životu, bez obzira što on, sam po sebi, služi prevashodno za zabavu i razonodu, mnogo pre nego za bilo kakav ozbiljan prevoz ili posao.

Onaj ko nikada nije barem bicikl vozio, a u današnje vreme i trotinet, teško može razumeti problematiku vezanu za vožnju električnog trotineta, a još teže propisivati zakonsku regulativu za upotrebu ovog „lakog električnog vozila“. Jer, Pravilnik je napisan, ali mnoga pitanja vezana za ovu oblast su ostala bez odgovora, a iz njega samog se ti odgovori ne naziru. Primera radi evo, nekoliko, najvažnijih:

– Kako i čime se meri brzina kretanja trotineta i kako se precizno određuje da li se vozač kretao brzinom od 10 km/h ili 11 km/h u cilju određivanja da li će biti kažnjen zbog prekoračenja brzine?

– Kako izgleda procedura za zaustavljanje vozača trotineta? Hoće li se nabacivati kakva ribarska mreža na njega ili će se zatezati kanap između dva stabla? Šta ako tom prilikom dođe do njegove povrede? Ko će snositi odgovornost, a ko će isplaćivati odštetu za stres i fizičke povrede koje nastanu u tim situacijama?

– Ako se pešak kreće brzinom od 6 km/h, koja je svrha kupiti i voziti trotinet kome je dozvoljeno da se kreće tek nešto malo brže od njega, kada je u letnjim mesecima dnevna temperatura i preko 40 stepeni? A, šta ako se sprema pljusak?

– Ko je i kada kažnjavao bicikliste za istovetan način vožnje zbog koje će se kažnjavati vozači trotineta?

– Ako pretpostavimo da će vozač trotineta biti kriv za naletanje na pešaka, jer je višestruko brži od njega, koja je onda svrha nošenja fluorescentnog prsluka? Zar trepćuće led svetlo na prednjem delu nije dovoljno?

– Koja je svrha registracione nalepnice? Da li ih i bicikle imaju?

– Da li je za očekivati da svi oni koji tokom vožnje trotineta nose odelo i kravatu preko njega navuku i šljašteći prsluk?

Da li će se pripadnice lepšeg pola prvo „skockati“ za izlazak ili odlazak na posao, a onda navući kacigu na glavu i prsluk preko haljine, jer propisi su ipak propisi!?

– Šta ćemo da radimo sa onim modelima i električnih trotineta i električnih monocikala znatno većih snaga i maksimalnih brzina koje idu i preko 100 km/h, a koji su uredno uvezeni u našu zemlju i na koje je još urednije plaćen porez državi prilikom njihove dalje prodaje?

– Kako bi uopšte izgledalo rentiranje trotineta u bilo kom gradu i mestu na teritoriji naše države, kad je infrastruktura za njihovo kretanje, barem prema odredbama ovog Pravilnika ili krajnje siromašna ili apsolutno nepostojeća?

– Koliko saobraćajnih policajaca je samo potrebno da bi se kontrolisala zabrana vožnje trotineta parkovima Vrnjačke Banje, na primer, kada oni neodoljivo mame čoveka da se baš trotinetom njima provoza? A, koliko treba u Beogradu, Nišu, Kragujevcu…? Ima li MUP dovoljno resursa da obezbedi sprovođenje ovog Pravilnika u delo na teritoriji čitave naše države? Uostalom, ako u prirodnom ambijentu i na asfaltnim stazama ovog poznatog banjskog i klimatskog lečilišta nema uslova za bezbednu vožnju, a gde ih onda uopšte ima? Na drumovima, možda…???

– Da li je iko od autora Pravilnika uzeo u obzir krajnje jeziv osećaj na trotinetu koji se kreće brzinom od maksimalnih 25 km/h kada ga pretiče automobil pri 50, 60 ili 70 km/h na pola metra odstojanja ili još gore – autobus? Da li je iko pomislio da u tim trenucima gustina vazduha koji opstrujava vozila u preticanju može trotinet da destabilizuje u meri da ga bez većih poteškoća odgurne sa puta uz ozbiljan rizik od povrede vozača pa, čak i smrtnog ishoda?

× × × × ×

Da se razumemo, zakonske odredbe koje regulišu upotrebu električnog trotineta na javnim mestima, same po sebi nisu nikako sporne i ne bi ni smele to biti, ali samo ako su pažljivo napisane i ako je njihova suština dostizanje nivoa opšte korisnosti uz zadovoljenje bezbednosti i vozača trotineta i pešaka. Ali, ako je sudeći po onome što se može pročitati na internetu da je u Srbiji trenutno od 300.000 električnih trotineta svega 5% registrovano, onda to dovoljno govori o tome da Pravilnik, ovakav kakav je, godinu i po od početka primene, apsolutno nije opravdao svrhu zbog koje je napisan. To znači da ga treba ili menjati ili ukinuti dok se ne napiše bolji. A pre pisanja drugog, bilo bi izuzetno mudro konsultovati one koji trotinete uveliko voze ili tek planiraju da ih kupe. Jer, zbog njih se sve to i radi… Ignorisanje ovog dela populacije, njihovih predloga i sugestija sa jedne strane, a bez preko potrebnih ličnih iskustava u vožnji bicikala i trotineta onih koji pišu zakone sa druge strane, sva je prilika da će postojeći Pravilnik ostati samo „mrtvo slovo na papiru“ i razlog više za dodatno smanjenje međusobnog poštovanja i poverenja u vremenima kada nam od toga mnogo šta u životu zavisi.

× × × × ×

Verovatnoća da će električni trotineti rešiti problem sa zagušenjem saobraćaja u Beogradu ili u bilo kom drugom većem gradu u Srbiji je ravna nuli. Iz prostog razloga što su automobil i trotinet dva međusobno potpuno različita prevozna sredstva i jedan drugog ni na koji način ne isključuju. NJihovom masovnom upotrebom zaista se može centralno gradsko jezgro blago rasteretiti od pritiska koji stvaraju putnički automobili, ali je neuporedivo značajnije to što se ljudima koji ga poseduju može olakšati svakodnevno kretanje, pogotovo u Beogradu! U gradu koji ima izrazito brdovite geografske odlike terena električni trotinet bi mogao da bude nezamenljiv!

Iz tog razloga ne treba im braniti kretanje trotoarom ili bilo kojom drugom asfaltnom odnosno betonskom površinom, jer sve i da im se trajno zabrani (kao što je to sada) pitanje je koliko će njih tu zabranu uopšte poštovati? Jer, pravila su jedno, a potrebe ljudi nešto sasvim drugo! I nijedna policija na svetu takvo stanje stvari ne može promeniti. Takođe, nova tehnička dostignuća nikoga ne čekaju da im se prilagođava kroz pisanje zakonskih odredbi i tvrdokorno insistiranje na njihovom sprovođenju, već im se treba prilagođavati prvenstveno razumevanjem načina na koji ona funkcionišu, zatim, definisanjem sasvim jasnih benefita koji se tom upotrebom mogu ostvariti i na posletku njihovom pravilnom upotrebom od strane onih koji ih najviše i koriste.

Autor je diplomirani mašinski inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.