Vreme ustavobranitelja u Srbiji davno je prošlo, tako smo naivno mislili. Ali, vlast koja nam je podarila Ustav iz 2006. pokazuje da ne namerava da ga se drži baš doslovce, kao pijan plota. A gde ustav nije najstariji zakon u državi, tu nema ni vladavine prava.
Zakon o političkim strankama samo je jedan od zakona kojima vlast povređuje Ustav. Tim je Zakonom ugrožena sloboda političkog udruživanja. Postavljajući rigorozne uslove za osnivanje novih partija, za koje vlada i parlament nisu ovlašćeni po Ustavu, vlast sprečava partijski pluralizam i konkurenciju, namećući sopstveni monopol.
Otuda sam kao punomoćnik nevladine organizacije KLUB 21 i šest građana, a moglo ih je biti i 666, podneo inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti toga Zakona. Kako se bliže izbori, sve više se pokazuje koliku štetu nanosi neustavnost ovog Zakona.
Ali nezadovoljstvo zakonima zakonodavce i ne dotiče. Gomilajući nove zakone bez reda i sistema, gradimo pravnu kuću na pesku, a ne na steni. Sve je podložno političkom prakticizmu i trenutnom interesu vladajuće elite, a sve pod firmom zahteva EU. Umesto vladavine zakona, imamo bezakonje u šumi zakona. Tu vlada zakon jačeg. A zna se ko je u Srbiji danas taj jači – ekonomska i politička elita.
Odredbe Zakona o političkim strankama koje se odnose na uslove za osnivanje i upis stranke u registar (čl. 8, 11, 12 i 24), čiju ustavnost osporavamo, primer su takve zakonodavne samovlasti, modernog samoderžavija. U čemu je raskorak između Zakona i Ustava?
Ustav (u čl. 5 i 55) jamči slobodu političkog udruživanja i određuje da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja, samo uz upis u registar koji vodi državni organ u skladu sa zakonom. Smisao ovih odredbi, koje se neposredno primenjuju, je garancija slobode političkog udruživanja, bez mogućnosti zakonskih ograničenja.
Sličnu normu sadrži i Evropska konvencija o ljudskim pravima (u čl. 11), koja je evropski ustav u ovoj oblasti. Proklamujući da svako ima pravo na slobodu udruživanja, Konvencija je izričita da se za vršenje ovog prava neće postavljati nikakva ograničenja, osim u interesu nacionalne i javne bezbednosti, sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili prava i sloboda drugih. Primarna je obaveza države da se ne meša.
Međutim, naš zakonodavac radikalno prekoračuje svoja ovlašćenja kada propisuje uslove za osnivanje i upis stranke. Najpre uslov da stranku može osnovati najmanje 10.000 građana, što je krajnje predimenzionirana i neprimerena kvota koja prisiljava građanina da pronađe deset hiljada jednomišljenika za taj inicijalni čin. Ni jedna država u okruženju nema takvu kvotu, već se broj osnivača kreće od 100 (npr. u Hrvatskoj) do nekoliko stotina.
Sledi uslov da potpisi tih 10.000 građana budu overeni na osnivačkim izjavama, da te izjave moraju sadržati i saglasnost sa programom i statutom partije, te da se uz svaku izjavu mora priložiti i potvrda o upisu u birački spisak. Tako se putem umreženih paragrafa guši osnivanje novih partija.
Overa potpisa osnivača bitno otežava njihovo prikupljanje i ne može se pravdati ni jednim razlogom, pa ni razlogom pravne sigurnosti. Ispravnost potpisa, ako je potrebno, morao bi kontrolisati nadležni organ, a ne da se taj teret prevaljuje na građane i to uz taksu.
Pravno je apsurdna i neprimenjiva obaveza da građanin u osnivačkoj izjavi kao inicijalnom aktu koji prethodi osnivačkoj skupštini daje saglasnost na program i statut partije koje nema, kao ni tih akata. Zakonom se iznuđuje fiktivna saglasnost.
Najzad, zašto Zakon prisiljava potpisnika izjave da dokazuje da je upisan u birački spisak? Ako treba, tu proveru mnogo lakše može izvršiti nadležni Ministar. Zašto se i taj teret prevaljuje na građanina, i to uz obaveznu taksu? Već pri samom osnivanju partije se građaninu nameću neprimerena administrativna i finansijska ograničenja. Danas je u Srbiji najteže osnovati partiju, daleko teže nego privredno društvo, na primer.
Kakav se pravni, politički i državni apsurd javlja kada Narodna skupština zakonom povređuje ustavnu slobodu koju je dužna da obezbeđuje i štiti? A Predsednik Republike potpisuje ukaz o proglašenju toga Zakona, umesto da ga vrati Skupštini sa upozorenjem na neustavnosti.
Sa socijalnog aspekta radi se o svojevrsnoj posrednoj diskriminaciji. To su stranke za bogate, a ne za ogromnu većinu siromašnih. Jedino oni imaju sredstva i logistiku za nove stranke. Iz ekonomske elite već ih i osnivaju. Ostali osnivači se guraju u krilo tajkuna ili drugih parajlija, koji će osnovati „svoju“ stranku. Kakav će legitimitet i kredibilitet imati vlast izabrana u takvim uslovima?
Usamljeni građanin je idealni podanik, ljudski materijal za autoritarnu vlast, a jedino politički udruženi građanin ima šansu da oblikuje i sprovodi svoju političku volju. Koliko je građana u Srbiji danas udruženo, koliko ih je zadovoljno postojećim strankama, koliko ih ne želi ni na izbore i ne zna koga da bira?
Nije pitanje koliko Srbija treba da ima stranaka, niti to treba da određuju izvršna i zakonodavna vlast, koja bi da disciplinuje političku scenu, ili neki dogovor vladajućih partija. To treba da bude stvar političkog interesa samih građana, koji se oblikuje i uz pomoć stranaka, kako je u Ustavu zapisano.
Autor je advokat iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
