Ko ponižava Srbiju?

Čini to tako kao da se apsolutno ništa nije promenilo na međunarodnoj sceni posle „mišljenja“ Međunarodnog suda pravde (sama tražila): da jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, Rezolucijom 1244 (naročito prirasloj za srce Beogradu) niti međunarodnim pravnim poretkom na Kosovu (tamo je i NATO i EU i UN).

Sve ono što nazivaju „pritiscima“ iz Evropske unije zapravo je rezultat baš tog „mišljenja“ koje je dalo, pravedno ili ne, zapravo mnogim državama koje su Kosovo priznale da danas zatraže bar pristojnu saradnju Beograda. Posebno to čini EU ne samo zato što Srbija (bar stanovništvo u većini u svim ispitivanjima javnog mnjenja) želi u veliku evropsku zajednicu već i zbog toga što je ova balkanska tačka i dalje izvor nestabilnosti, pretnja evropskoj bezbednosti i miru. Zašto bi inače tu bile i vojne baze i NATO trupe? Na to je Beograd upozorila baronica Ešton čim je stupila na položaj šefice evropske diplomatije i odmah doputovala u Beograd. Tom prilikom ovde se isticao značaj Srbije na Balkanu ne praveći razliku da važnost jedne zemlje određuje ili njena stabilnost ili upravo suprotno. Nije važno pri tom da li je mala ili ne, ako je u središtu tačke koja nikad nije bila u Evropi mesto spokoja.

Zanemarujući posledice zaključka Međunarodnog suda pravde (MSP) ovde se ponovo govori o ponižavanju Srbije („koja neće da kleči“, kao da to neko uopšte traži!), a zapravo takvim prilazom Srbiju ponižavaju izjavama sopstvenih „patriotski“ nastrojeni političari i stranke (kao da su one rivalske autentični unutrašnji neprijatelji). Na predloge iz EU o izmeni, amandmanima ili čak povlačenju srpske Rezolucije o Kosovu gleda se kao na neprijateljski čin i strah Evrope i cele SAD od „pobede“ Srbije u Generalnoj skupštini. Mada, iskreno govoreći, zapravo niko nema pojma (uključujući i ličnosti koje su Rezoluciju pisale, za pretpostaviti je) šta će ta „pobeda“ doneti Srbiji, bolje rečeno stanovništvu u Srbiji? Nove korake u UN, u Savetu bezbednosti ili već negde drugde što će neminovno razvući proces ulaska u EU i, uz inat Zapadu, zadržati njihove vojne formacije na Kosovu – bez izgleda na dijalog Beograda i Prištine za šta se danas kao svi „zalažu“.

„Pobeda“ bi mogla da donese i još nešto: da najzvaničnije EU, uz Ratka Mladića (ovde zaboravljenog) postavi i novi uslov za ulazak u njene redove – priznavanje Kosova što dosad nije učinila ma šta govorili Samardžić ili Koštunica. Za sada se to vidi bar iz dva gesta. Jedan iz EU gde očigledno prijateljska Španija, koju ovde veoma vole (zbog Baskije!) igra važnu ulogu u približavanju dve strane, a u povodu Rezolucije koja bi trebalo da ide pred Generalnu skupštinu UN.

Drugi je ohrabrujuća izjava Borisa Tadića u Sloveniji ne o tome da se Rezolucija može prilagoditi već da Srbija nema nameru da bude nekonstruktivna, da izaziva time nestabilnost u regionu, jednom rečju na Balkanu, što je u skladu sa onim što je baronesa Ešton rekla proletos, pa se mogu usaglasiti i sutra kad se sretnu u Briselu.

Zato je sasvim svejedno da li Španija „piše novu rezoluciju o Kosovu“ da bi zamenila onu što je Srbija već poslala Generalnoj skupštini ili radi na izvesnim korekcijama baš te postojeće, najvažnija je činjenica da – posreduje. Između Srbije i Evropske unije da se nekako usaglase, a da niko ne bude gubitnik. Doprinelo bi to svojevrsnom dijalogu Beograda i Prištine uz pomoć neke treće, savezničke strane, jer to navodno obe strane hoće, ali ne zna se kako. Pogotovo u Srbiji gde je neko i najpraktičniji razgovor o struji i lekovima preko „administrativne granice naše teritorije“, čak i za kosovske Srbe spreman da proglasi – priznavanjem države Kosovo.

Kakav će biti ishod zakasnelih pregovaranja EU i Srbije oko Rezolucije neizvesno je, jer je i sam vladajući vrh negovao do izolacije „ponosni patriotizam“ svih ovih godina u najboljoj tradiciji politike devedesetih, pa možda ne bi hteo da izgleda da „menja ćurak“.

Zasad jedini zalog da će sve ostati isto je jošsamo Vuk Jeremićkoji je upravo dobio podršku državice Lesoto sa juga Afrike koja zaslužuje poštovanje za borbu protiv siromaštva, jer 40 odsto stanovništva živi od 1,25 dolara na dan, što bi ovde moglo da bude i potcenjeno da je Kosovo – priznala.