Koji uzori i modeli?

Gordana Logar Sad kad je Evrosong prošao i kad je Srbija bila deo Evrope makar i pomalo kičastim, ali šarolikim i spektakularnim povodom – moglo bi se reći da više baš i ne važi formula „hleba i igara“ kojima vlasti zaluđuju narod, narode, građane i malograđane. Ne samo zbog evropske svesti (ili bar želje za pravim promenama) iskazanoj na prošlim izborima (uprkos brojkama poslanika, a ne volji birača) već i zbog manje-više potpuno suprotne stvarnosti od one na Evrosongu.
Što se tiče hleba, cene rastu baš kao i svega ostalog, pa većini nije baš do igara. Osim ako se neko stvarno ne ponosi što je Srbija ipak na prvom mestu u Evropi po količini novca koji daje za ishranu, a većina dece neuhranjena. Igre su prolazna stvar i kad je reč o đacima i studentima koji ne mogu da plate školarine, pa protestuju, najverovatnije bez rezultata. Nekadašnje visoko mesto visokoobrazovanih (doduše u većoj domovini sa sadašnjim susedima) u Srbiji se opet svelo na sedam odsto, što je stvarno neverovatno u zemlji gde su stvarno deca morala da idu bar u osmogodišnju školu i još tamo uče, kako-tako, i neki strani jezik. Na svu tu „unutrašnju“ stvarnost dogodilo se i da Srbija ne bude izabrana u Savet za ljudska prava Generalne skupštine UN, posle uobičajenog fer glasanja, ali izbor Ukrajine i Slovačke kao da pokazuju kako svet navija nekako više za one sa smislom za saradnju, da ne kažemo proevropske. Naročito u takozvanoj Istočnoj Evropi. Ipak, i to bi se moralo shvatiti kao „glasanje s porukom“. Baš kao što i istupanje kosovskog ministra spoljnih poslova na samitu u Bugarskoj zbog čega je srpska delegacija s predsednikom na čelu napustila skup u znak protesta, jeste prva, ali ne mora i da bude poslednja takva prilika.
Kad se svemu tome dodaju sva dešavanja zbog buduće vlade i oko vlade, u vrhovima političke klase koja bi trebalo da odredi sudbinu građana Srbije za bar nekoliko sledećih godina, onda se može možda i stvarno „glasati za Evrosong“, za učesnike te evropske (sve više istočnoevropske) lake zabave, uz sve modne kreacije, uz specijalne efekte i vatromete – kao prihvatljive uzore i modele, svim mladim ljudima ovde, uključujući i one učenike što se biju između sebe koristeći modernu tehniku snimanja scena mučenja drugara mobilnim (skupljim, dakako) telefonima.
Na Evrosongu se bar niko nije tukao javno, niko nije pljuvao, nijedan predstavnik nije pevao i svirao došavši nakratko iz zatvora. Za razliku, na primer, od dr Vojislava Šešelja koji sastavlja vladu iz Haga i obećava da će narodnim herojima proglasiti atentatore na jednog srpskog premijera za kojim je veći deo nacije plakao kad je stradao. Ko su idoli, uzori i modeli onima koji lepe svakakve plakate, koji vređaju u ime srpstva i patriotizma sve što je po vrednostima istinski dobro u jednoj naciji, koji se svađaju, koji se – misli se na političare – rado „konsultuju“ sa nekim stranim državama pomoću ambasadora i drugih, ali svim ostalima zameraju što uvode strance u „našu „(čiju li?) unutrašnju politiku? Ko su uzori u profesiji – novinar, ako se uporede razne novine i vide naslovne strane, što po prirodi stvari određuju uređivačku politiku lista. Oni što uvrede ili „uvrede“, pornografiju ili čak i neku vrstu „finijih“ psovki stavljaju na prve stupce ili drugi što pišu o školarinama, cenama, a možda čak i o Evropi! Nije isključeno da su ti drugi samo demagozi i foliranti prema sudu prvih, podrazumeva se. Na koga se, dakle, može ugledati mladi građanin Srbije ili, u duhu patriotizma, mladi Srbin kad mu još i Kosovo otimaju, i to prema Kumanovskom sporazumu još od onomad, kad je i sam Slobodan Milošević znao šta potpisuje?
Sve donedavno i grafiti su bili drugčiji, duhovitiji i izražavali su nadu da će ipak biti bolje, iako ponekad kao u onom filmu Paskaljevića „Bure baruta“, u stilu – samo nek smo mi živi i zdravi (ovo drugo više baš i nije izvesno što zbog zdravstvene politike što zbog stanja zdravlja sluđivanog naroda). Sad bi moglo da bude zabavno ono što se može videti na gradilištu u blizini Ulice kralja Petra, na jednom ćošku. Lepo su od graditelja zamoljeni čak „poštovani sugrađani“ da plakate ne lepe na ogradu gradilišta, ali – nema ni pedlja od ograde gde plakate nisu zalepljene! Možda to nisu uradili „poštovani“ već oni drugi, ali ko je u većini i ko bi mogao da bude uzor ili model od te dve strane?