Kontrolišimo cene dobrom ekonomijom

A kad se one smanjuju umanjuje se i osnovica za obračun PDV-a pa i iznos PDV-a bez obzira što stope ostaju iste. Znači, smanjuju se i budžetski prihodi koji se direktno ili indirektno troše na narod. Što bi se reklo, što dobiješ na ćupriji izgubiš na mostu. Ako uopšte ima dobitka na ćupriji. Iz iskustva znamo da takve mere nisu nikad imale pozitivnog efekta.

Naprosto, cene se ne mogu dekretom smanjivati. Mogu politikom koja omogućuje manje cene uz istu zaradu i proizvođača i prodavca datog proizvoda. Ali to je posao za struku i vladu koja na tim osnovama funkcioniše. Ova mera nije zasigurno potekla od struke i nije motivisana boljom ekonomijom.

Zamislimo dva prodavca. Jedan u samoposluzi prodaje tuđe breskve za 350 dinara po kilogramu. I drugi prodaje svoje po istoj ceni na pijačnoj tezgi. Čim ovaj prvi po nalogu vlasti spusti cenu za 15 ili 20 odsto, drugi će je najverovatnije takođe spustiti da bi mogao prodati svoje breskve. Prvog je na nižu cenu naterala vlast, a drugog konkurencija tj. zakon tržišta.

Hoću reči da za sve prodavce tržište treba da bude uzrok novih odluka a posao države je da svojim merama podstakne što veću proizvodnju bresaka, mleka, mesa, ulja i da ne nabrajam, a politikom subvencija, poreza i doprinosa što nižu i, istovremeno, isplativu cenu svega toga.

E sad, otkud ova mera, ako se uopšte tako može nazvati, pored dva ranija obećanja, oba takva da se čoveku zavrti u glavi od sreće. Jednog starog već skoro dve godine i drugog datog na početku ove godine. Obećano je odavno da će prosečna plata i prosečna penzija na kraju 2027. godine iznositi 1.400 odnosno 650 evra.

I to obećanje se, bezmalo, ponavlja uz svako obraćanje naciji. Drugo, iz Narodne banke Srbije (NBS) da će inflacija u ovoj i naredne dve godine u proseku biti oko tri odsto. Zamislimo, rast plata i penzija za tri godine u proseku preko 15 odsto godišnje uz inflaciju od tri odsto godišnje. Sad još pride pad najvažnijih cena za 15 do 20 odsto. Ima li to negde? Pravi eldorado.

Nije teško zaključiti da državni čelnici i čelnici NBS sumnjaju u oba obećanja odnosno da znaju da jedno isključuje drugo. Nema te čarobne formule za njihovo istovremeno ostvarenje, džaba sve naše fantazije. Nažalost, sve je više pomagala da i većina shvati besmislenost ovih obećanja.

Ova godina u mnogim segmentima naše ekonomije pokazuje da je važeća razvojna politika neodrživa, delom i zbog kretanja u širem okruženju, te da je moramo menjati, bezmalo, iz osnova. Sve su manji izgledi za oslonac na tuđa sredstva koji nam je ušao u naviku, bilo da je reč o stranim direktnim investicijama, zaduživanju države i doznakama iz inostranstva, bez obzira što ih šalju naši građani.

Zato ću, po ko zna koji put, ponoviti da bi naš prioritet svih prioriteta morao biti što veći stepen samodovljnosti u proizvodnji hrane i energetike. To zajedno sa očuvanjem sopstvenog ljudskog resursa, za malu zemlju poput naše je elementarni uslov očuvanja neophodne suverenosti u vođenju razvojne politike, odnosno beg od kolonijalnog statusa.

Dalje, moramo značajno povećati domaće privredne investicije, kada i strane investicije dobijaju pravi smisao. U privrednoj strukturi potrebno je više krupnih proizvodnih sistema nosilaca novih tehnoloških rešenja i veće zaposlenosti malih i srednjih preduzeća.

A za sve to nam treba sistem stimulativan za preduzetništvo i incijativu i garancija sigurnosti legalno stečene imovine, raspodela stvorenog u funkciji većeg sopstvenog investicionog potencijala, i naravno, državni aparat ispunjen kadrovima bogatim znanjem i sposobnostima umesto kupljenim diplomama i sklonošću za poslušnost i lojalnost režimu.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.