Kosovo nije naše 1

„Nisam.“

„I nemoj nikada.“

„Što?“, pitao sam ga sasvim zbunjeno.

„Znaš li ti koja je to vukojebina?“, odgovorio mi je.

Da ne tupim mnogo, još od Pašića pa naovamo, Kosovo je krenulo da se temeljno i sistematski mitologizuje među naširokom javnošću. Paradoksalno je što je Srbiji to parče zemlje krenulo da „propada kroz prste“ već početkom XX stoleća, kada je u balkanskim ratovima hrlila sa osvetničkom razjarenošću na sve što nije bilo srpsko, misleći da će na taj način da ga u potpunosti prisvoji sebi. Međutim, što se u kasnijim godinama ispostavilo, ono je od nas bilo sve dalje i dalje. Što smo više stiskali obruč oko njega, ono je sve više bežalo od nas.

Ruku na srce, bez uvlačenja u titostalgiju, pokušano je pragmatičnim rešenjem da se Srbija jednom zanavek raskanta tog kamena oko vrata, davanjem autonomije Ustavom iz 1974. godine, da se to nekako procesualno, na duge staze, reši i okonča; ali, ne lezi vraže, primenjivanjem silovitosti iz 1990, kada joj je ta autonomija grubijanski oduzeta, to je samo pokazalo da je Kosovo (i Metohija), zapravo, žrtva naše odvratne posesivnosti i psihološke zavisnosti prema toj kolevci hiljadugodišnjeg srpskog sna.

Ali, šta je, u stvari, ono u realnosti kada bih to morao nekom, tipa, Novozelenđaninu da objasnim?

Pa to je jedan najnerazvijeniji deo Evrope, koji je bio, jeste i ostaće večita raskrsnica narkotika, belog roblja i oružja; izvorište zapuštenosti, siromaštva, zatucanosti i raznoraznih boleščina; epicentar kaubojštine, bandi i kriminalnih klanova; mesto sa kojeg beži i srpsko, i albansko stanovništvo sa sve životinjama, escajgom i saksijama ka nekoj boljoj i svetlijoj budućnosti; crna tačka na koju niko normalan se nikada neće vratiti…

Za devedeset i pet odsto Srba ono predstavlja popkulturnu Valhalu u kojoj nikada nisu bili, niti imaju nameru odu. U suštini, to je defakto mračni vilajet koji je dehumanizovao, svakome ko se tamo dole našao, šansu za bilo kakvu vrstu razumnosti.

To je takođe ukleto polje na kojem je srpska vojska i policija vršila nacističku segregaciju tokom poslednjih godina prošloga veka, kakva nije viđena na tlu Evrope od Drugog svetskog rata.

Sa tog svetog mesta, gde su srpski manastiri, crkve i ikone; albanski leševi – žene, dece, staraca – u hladnjačama su prevoženi u jame po Srbiji.

Pa, zbog tog Kosova smo i preko tambure dobili ona tri meseca kada su sa neba pljuštale NATO bombe.

I sada opet neko hoće da kaže da je to Kosovo naše? Neka hvala, nije više naše, ali, kada bolje razmislim, da li je više normalno, nakon svega, da ono uopšte bude nečije?

Jer to je samo jedna opustošena zemlja žalosnih ljudi, što Srba, što Albanaca, koji dole, silom prilika, moraju da žive, izolovani od čitavog sveta, jer, eto, nisu mogli baš da biraju gde će da se rode. To je tlo koje je pretrpelo mnogo gorčine, jauka, krikova i bola. To je zemljište na kome ni crni đavo više ne bi mogao da zadrema.

I onda, kada čujem, od populističkih laprdala i salonskih desničara, da bi konflikt trebalo zamrznuti, sačekati da se promene svetske prilike, zamolio bih te iste, da se spuste dole, ako smeju, naravno, da okupe onaj narod, ako budu umeli, i albanski, i srpski, i da im objasne prostim jezikom – jer, šta ćeš, ne žive ljudi u Beogradu, pa da razumeju to visokointeligentno i emancipovano razmišljanje – kako bi trebalo, ipak, još malčice da sačekaju, da se strpe, još samo nekoliko godinica, možda i više, da se još malo međusobno mrze, a da će se nekakvo rešenje, dok kažeš Kosmet, u vihornoj budućnosti već pronaći.

Tako da im kažu, kada ih budu gledali, onako izborane, umorne i namučene, a onda, nakon te govorancije, neka bace pogled iza njih; videće u daljini, kroz samo jedan treptaj oka, to im garantujem, nepreglednu rulju – koja će se sastojati od preko deset hiljada nevinih, nedužnih i pobijenih – kako ćutećki posmatra i nemo se zgleda zbog kakve su oni vukojebine nastradali.

Autor je novinar

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.