Kosovski čvor

Nema instant odgovora na ta pitanja. Odnosi između Srba i Albanaca imaju dugu istoriju, ali se mora imati u vidu da su na njihove odnose delovala dva ključna činioca: istorijski konflikt srpskog i albanskog nacionalnog programa odnosno srpskog i albanskog nacionalizma i osobito, sa velikim uticajem, međunarodni faktor, kako u stvaranju tako u rešavanju kriza na Balkanu.

I srpskoj i albanskoj strani zajednička su bila dva cilja: konstituisanje nacionalne države i težnja da svi Srbi ili svi Albanci žive u jednoj državi. Sa raspadom druge Jugoslavije, u Srbiji se razbuktao sukob između unitarnog srpskog nacionalizma koji ukida kosovsku autonomiju, i albanskog separatističkog nacionalizma. Rezultat toga je čak i ratni konflikt između dve strane, NATO bombardovanje Srbije i proglašenje tzv. nezavisnosti Kosova. To je ovoga puta dobilo podršku svih demokratskih sila Zapada (bez Grčke, Kipra i Španije), dojučerašnjih tradicionalnih saveznika Srbije. Dakle, potpuni zaokret u odnosima Srbije i zapadnih sila.

Miloševićeva tiranija na Kosovu svakako je jedan od najkrupnijih razloga zašto je Zapad odlučio da pruži punu podršku kosovskom separatizmu i samoproglašenoj nezavisnosti Kosova. Međutim, zbunjuje činjenica da se ta podrška ne smanjuje bez obzira na nov demokratski režim u Srbiji i njegovo sve intenzivnije približavanje članstvu u Evropskoj uniji. Na sceni funkcioniše „dvostruka politika“ Zapada prema Srbiji: podržava njen ulazak u Evropsku uniju i istovremeno odlučno podržava nezavisnost Kosova. Ona nije bitno promenjena ni nakon zajedničke rezolucije Srbije i Brisela u generalnoj skupštini UN, kojom je usaglašena politika prema Kosovu, rezultat čega čega je pokrenut i dijalog Beograda i Prištine. Pa zato je vremenom postajalo sve neizvesnije da li će Zapad, sada kada je Srbija i poslednjeg haškog optuženika poslala u Hag, postavljati joj nov uslov tj. da pre ulaska u članstvo Evropske unije, prizna nezavisnost Kosova.

Događanja na Kosovu nije moguće realnije razmatrati izvan međunarodnog konteksta. On pokazuje da je politika zapadnih sila očigledno na prelomu nakon Bušove administracije. U njoj se mešaju i prepliću elementi starog i novog, unilateralizam i policentrizam, ratna i mirnodopska politika, centralizam i demokratija, nametanje i poštovanje ljudskih i nacionalnih prava, pri čemu se staro neretko javlja kao nadogradnja novog. Raspaljivanje kosovskog žarišta pokazuje da nisu ugasli i metodi nasilne politike, pa otuda ne iznenađuje činjenica da su jednostrane akcije kosovskih Albanaca mogle imati podršku i nekih delova međunarodne zajednice.

Iako izjave političara i funkcionera Evropske unije i SAD, ne treba uzimati kao nešto definitivno i zvanično, ipak one nisu ni naivne. Nakon godina velikog priliva imigranata u zapadnoevropska društva, dogodile su se Merkelove i Kameronove izjave o propasti multikulturalizma u Nemačkoj i Engleskoj. Malo je ko kritički komentarisao te izjave u vremenu kada su se pojavile. Sada, povodom užasnog zločina u Norveškoj, pitanja su koliko su te izjave mogle da budu ohrabrujuće za ono što se dogodilo u Norveškoj, i koliko one podstiču čak sumnje i u evropsku sposobnost da integrira imigrante u zapadnoevropska društva. Nije bilo naivno ni kada je Štefan File izjavio da je rešenje statusa Kosova uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju, što je protumačeno kao nagoveštaj novog uslova Srbiji… Iako je potom sve to demantovano, fakat je da su nakon te izjave Filea usledile jednostrane akcije kosovskih Albanaca, na koje je Evropska unija delovala sa izvesnim zakašnjenjem.

Da to nisu samo pretpostavke ili nagađanja potvrđuju i neke druge izjave (američki ambasador u Prištini, Fejt, Euleks, komandant KFOR-a). List „Zeri“ kazuje da je pet zemalja zapadnih sila – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija, bilo prethodno informisano o akciji čiji je cilj bio uspostavljanje vlasti Prištine na celoj teritoriji Kosova. Te zemlje mogle su da spreče realizaciju kosovskog plana, ali nisu. I to veoma zabrinjava. Jer bez te pristrasnosti zapadnih sila kosovski Albanci ne bi se usuđivali na samostalnu povredu zvanično dogovorenog dijaloga Beograda i Prištine. Zato je po mom mišljenju sudbina nedavno usaglašene politike Srbije i Brisela prema Kosovu prvorazredna stvar zapadnoevropskih sila. One bi, pre svega, trebalo da skrenu pažnju kosovskim Albancima da jednostranim akcijama ne remete započeti dijalog sa Beogradom, ali i da, u svojim redovima, obeshrabre nosioce stare politike nasilja i nametanja koje izazivaju sumnje u miroljubive opredeljenosti Zapada.

Autor je član međunarodnog foruma Evropskog pokreta u Srbiji