Kratka priča o roditeljstvu: Nekog „puca“ pubertet, nekog – život

– Ma pusti ga, „puca“ ga pubertet – opisala bi stanje brata srednjoškolca, a za mlađu sestru bi kazala: „puca“ je genetika, tu nema pomoći. „A vas dvoje, roditelji moji, pukao je život“.

U pravu je. Nešto nas je dobro „puklo“, po svim šavovima: materijalnim, socijalnim, društvenim, a čini mi se, najviše po roditeljstvu.

To sam shvatila onomad kad je moj sin došao sa privatnog časa matematike i sav usplahiren rekao: „Sve mi je profesorka Kristina objasnila. Biće sutra na pismenom četvorka ili petica. Sto posto!“

Inače, ide u privatnu školu u kojoj su pojedini profesori „baš zahtevni“, traže znanje, posebno iz oblasti matematike i programiranja. Ali, avaj, ne razume baš najbolje profesorku matematike, ni kad predaje, a kamoli njenu strogoću. Zbog toga se trudimo da te matematičke nedoumice nadomestimo kod druge profesorke. I sjajno nam ide.

Ali, razmak između dva pismena zadatka (iz Matematike 1 i Matematike 2) bio je svega pet dana. Znala sam da neće imati dovoljno vremena da sve provežba. No, nisam htela da mu kvarim raspoloženje.

I pre nego što se završio drugi čas, stiže mi poruka: „Dva iz mate.“ Odgovorim: „Dobro je“ i kao svaka majka pošaljem emoji, srce. Prođe veliki odmor, ali odgovora nema, ni lajka.

„Ubedačio se, pusti ga“, kaže moja srednja ćerka. Ma pustila bih ja njega, nego ne pušta on mene. Brinem ja da on ne brine! Šaljem mu brzo novu poruku: „Ja sam zadovoljna ocenom. Ovo je još jedna dobra životna lekcija za tebe. Sve je ok. Nisi se baš najbolje organizovao“. Odgovara: „jbg“.

Taman prođe podne, eto ga moj sin. Neraspoložen. Za njim ide i glava porodice, moj suprug, i nosi beli koverat. „Za tebe je“ kaže srednjoj ćerki. Ona otvara, kad ono stigla kazna od JKP „Parking servisa“, za pogrešno navedenu zonu parkiranja. Samo se nižu „pucanja“…

Zapenio moj suprug: „E, tako ti i treba, hoće plavuša da parkira u Njegoševoj, a ne zna ni u kojoj zoni pije kafu!“. „Ko će sad to da plati, mama i tata? Ne dolazi u obzir, platićeš ti od svog honorara…“ Ređa se kritika za kritikom… I kao što to biva u svakoj prosečnoj srpskoj porodici ja ispadoh kriva, jer uvek popuštam i sve hoću kroz „cile-mile“ da objasnim, kao svaka majka.

I na kraju, šlag na tortu ove porodične papazjanije: najstarija ćerka koja je završila fakultet saopštava da želi da se osamostali. Nema stalni posao, nema para, a nema ni stan… U stvari, ima samo dobru volju.

Kažem ja: „Hajde da ručamo“. Hoću da prekinem dalje „držanje slova“ o tome šta je ispravno a šta nije. Kao da to deca ne znaju. Verujte mi, znaju mnogo bolje od nas. Samo se prave, proveravaju naše granice. I sigurno se pitaju: „Dokle ovi matorci mogu da idu?!?“

Krivo mi je. „Pucaju“ me emocije. Odlučujem da uputim „notu“ izvinjena i svoma troma, ponaosob, šaljem sledeću poruku: „Izvinite zbog onog današnjeg stampeda roditelja. Potpuno neprimereno. Vi ste najbolja deca na svetu i ne zaslužujete ovoliko kritika“.

Prvi je odgovorio moj srednjoškolac: „ma opušteno, nisam slušao iskreno, hahahah…“

Srednja ćerka je napisala: „Nema veze. Sledeći put ću znati da je druga zona pa ću lepo pustiti poruku“.

Najstarija je samo sinovala poruku…. I što bi mladi rekli: oduvala me! Zato dragi roditelji, kad „pucate“ nek to bude što bezbolnije za vašu decu!

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.