Kuga u Davosu

Elem, nije sada toliko važno šta je naš ćacilendski vrhovnik ugovorio u tim švajcarskim predelima, već bi trebalo sve to posmatrati kroz prizmu da sve one priče o tome kako živimo u svetu – kako ono beše, ah, da – suverenih država, slobodnih tržišta, demokratskih institucija, vladavine prava i svakojakih blablaonica za privilegovane, u Davosu dobijaju svoju ogoljenu, sirovu, pa čak i čudovišnu formu. Upravo je na tom veledogađaju obznanjeno vrlo slikovito kako će, primera radi, izgledati ultrabogataški raj u Gazi, sagrađen nad kostima žena, dece i muškaraca koji su ubijeni tokom genocida. Nema ni tu ničega čudnog – više od dve godine permanentnog istrebljenja palestinskog stanovništva od Izraela sada dolazi do svog epiloga.

Mada ima tu nečega izuzetno poetičnog što se naš predsednik baš na tom događaju tako fino pronašao, budući da je upravo on taj koji našu zemlju prati kao odurna avetinja iz jezivih bajki, pošto je sa svojim političkim kumovima, očevima i braćom, Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem, bio taj koji je pozivao na istrebljenja, proterivanja i zatiranja kako Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, tako i svih nepodobnih ljudi iz Srbije. Međutim, stigla su nova vremena u ovu našu zemljetinu, velikosrpska misao je doživela svoj vojni poraz na svim frontovima krajem XX stoleća, a i, što bi rekao Tomislav Nikolić jednom prilikom, kada se otcepio od Srpske radikalne stranke (SRS): „Ne mogu više da gubim!“

Samim time, predsednik Srbije – nekada ultrašovinista i blagositelj zločinaštva, a sada neoliberalni efendija iz predgrađa Evrope – apsolutno se uklapa u ovaj mozaik strave i užasa koji se događao u Švajcarskoj. Druga je stvar što je ova celogodišnja buna protiv naprednjačkih manijaka poremetila čitavu stabilokratsku strukturu ove naše pećine, pa očigledno sada moramo da gledamo preznojavanja naših vlastrodržaca i njihovih sluga, budući da više ne znaju šta da čine u ovom haosu.

Zato nas očekuje vrlo gadna i mračna budućnost, ali ne samo zbog toga što s naše grbače neće da padnu ove neoradikalske čume i drekavci, već zato što je ceo svet postao jedna ćacilendska žabokrečina. Ko može predsedniku Srbije bilo šta da kaže, osim onih uzaludnih thoughts and prayers, kada ceo svet puca po svojim usijanim čvorištima? Brutalna represija sistema prema onima koji se bune ide od Sjedinjenih Američkih Država, preko Nemačke, pa sve do Rusije i Nepala. Srbijatrija je tu samo usputna stanica, možda u nekom smislu hohštaplerskija forma, ali ne odudara ni od čega što se bilo gde drugde dešava.

Da, ovde možemo jasnije, zapravo, da vidimo kako se stvaraju konekcije između političkog establišmenta, dubokog podzemlja, propagandnih centara, vojno-bezbednosnih struktura i tajkunskog ešalona, ali one nisu naši unikati, već reprodukcije proizvoda iz svih drugih struktura širom sveta.

Tragedija svega toga je u tome što se u ovom odumiranju starog sveta, koji ko zna koliko će trajati, gramšijevski rečeno, uopšte ne nazire neki novi, a u tom vakuumu, u tom sutonu, kada se sve vidi i ništa ne oseća, to će biti naša apokalipsa. A dešavanja na Davosu su samo prvi simptomi nadolazeće kuge.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.