Kvazinacionalizam

Ako ništa drugo, onda to da su u ovim najvećim srpskim gradovima konačno zaključili da na čelne pozicije treba postavljati projektno orijentisane ljude, kakve bi, uostalom, kad se malo bolje sagledaju iskustva zemalja koje su burno razvojno napredovale, trebalo postavljati i na mnoga druga važna mesta u državi. Ali o inženjerima – tehnokratama na čelnim državnim pozicijama, i o pozitivnim iskustvima na tom planu poratne SR Nemačke, savremene Republike Kine, „razvojnih-tigrova jugoistočne Azije“ i drugih, možda, drugom prilikom. A ovde bih o nekim asocijacijama koje je indukovala rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra u Beogradu.

Kad je pre nekoliko meseci najavljeno da projekat temeljne rekonstrukcije Bulevara podrazumeva i seču najvećeg broja platana koji su krasili ovu poznatu beogradsku saobraćajnicu, u medijima je „pukla atomska bomba“. Platani, njihovo zdravlje, sraslost ljudi sa tim lisnatim stogodišnjacima, ekološka šteta, nepoverenje u stručne ustanove koje su izučavale zdravstveno stanje bulevarskih gorostasa, „namera“ da se neko obogati prodajom platanskog drveta i/ili uz investiciju itd., bile su višemesečne udarne teme čaršijskih priča, medija, nevladinih organizacija i političkih konferencija za štampu. Nakon što su platani uklonjeni i iz okoliša iščezao miris posečenih biljaka, pred očima se ukazao Bulevar bez svoje lisnate odore u kojoj se godinama „vešto“ skrivao. „Produženi“ pogledi prolaznika i stanovnika Bulevara sada nisu mogli da ga prepoznaju! Prosto im se povraćalo od mnogo toga što njihovi raniji „skraćeni pogledi“ nisu mogli da primete. Pred očima svih je puklo „drugo bulevarsko ja“: musave, prljave i nagrižene fasade, naherene krovne konstrukcije, prljavi i natruli prozori i vrata, ruševni objekti koje niko ne održava a godinama „pazi“ i čuva podalje od radoznalih očiju da bi ih „kupio za žutu banku kad za to dođe vreme“, kanalizacija iz koje se stalno nešto cedi i točura, estetski nesklad i pacovske staze, skriveni prolazi za bežanje bulevarskih trgovaca od inspekcije, „magacini“ za necarinjenu robu, zajednička kaldrmisana dvorišta, vagonske potleušice i razrovani koridori između njih, upredene tramvajske šine, divlja gradnja, parking prostori koji su sve drugo samo ne to, saobraćajna rešenja koja prosto navode vozače da parkiraju „gde požele“,…

Kako je rekonstrukcija Bulevara napredovala i on počinjao da dobija novu fizionomiju, postajalo je sve očiglednije da na tom novom prospektu, na kome su projektanti i izvođači, pored ostalog, već pripremili i mesta za sadnju novih platana sa razvodom vode za njihovo zalivanje, neće moći da opstane još dugo sve ono što se bilo „užirilo i ušuškalo“ u uklonjene krošnje! A primetno je postajalo i da su ranije smrknute poglede „ljudi iz kraja“ počeli da zamenjuju ljubopitljivost i kreativni razgovori!

I sad, konačno, da kažem ono što sam, inspirisan rekonstruisanjem Bulevara, bio i namerio. Medijska borba za očuvanje autentičnosti Bulevara, kada razgrnete rečeno i učinjeno, i isključite one čije eko-duše istinski sve rane Majke Zemlje bole, veoma je ličila na „pozive i akcije“ novovremenih srpskih kvazinacionalista da se po svaku cenu spreči otvaranje i modernizacija Srbije i da se odloži skidanje „nacionalne koprene“ koju su mnogi godinama tkali, navlačili na nas i bojili prigodnim bojama. Jer ti kvazinacionalni pozivi, akcije i koprene, suštinski gledano, nikad nisu imali za cilj da zaštite naciju od nečega, već da prikriju lenjost, duhovnu bedu, nespremnost za promene, i da učine neprovidnim prostor za skrivanje anahronih i nedemokratskih postupanja raznih „političko-kulturno-razvojnih elita“ i njihovog nezakonitog bogaćenja, a posebno da od očiju slobodno misleće javnosti zaklone namernu nedograđenost države koja omogućava svakom pripadniku te „elite“ da može da „parkira gde mu se hoće“. Od takvih kvazinacionalnih koprena nikada nije moguće jasno videti sva nedemokratska postupanja, bahatost vlasti prema „malom“ čoveku pri kršenju njegovih prava, neproduktivnost i nekredibilnost mnogih institucija, nepismenost, loš standard, tajkunizaciju privrede,… Njima se, slično načinu na koji su guste krošnje posečenih platana skrivale urbanističko-građevinsko-organizacioni čemer bulevarskog dela srpske prestonice, pored ostalog, već više godina uspešno zaklanja i inferiornost koju mnogi naši „kvazinacionalni entuzijasti-predradnici i kvazistručnjaci“ osećaju pri kulturnim, naučnim i poslovnim kontaktima sa savremenim okruženjem.

O mnogim drugim sličnostima i poukama koje se mogu uočiti i izvesti poređenjem pojava vezanih za rekonstrukciju Bulevara i mnogih manifestnih „proizvoda“ srpskog kvazinacionalizma, mislim da sociolozi i političari kojima je stvarno stalo do modernizacije srpskog društva, mogu izvući mnogo više upućujućih zaključaka od mene.