Kvote, kad nema svesti

Član 15 Ustava Srbije glasi: „Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti“. Član 40a Zakona o izboru narodnih poslanika nalaže da „… ukupno na izbornoj listi mora da bude najmanje 30 odsto kandidata manje zastupljenog pola na listi“.
Predsednik Srbije i DS Boris Tadić izjavio je 5. maja, u finišu kampanje za parlamentarne izbore održane 11. maja, da je veliki pobornik učešća žena u politici i na mestima gde se donose odluke, ali da u Srbiji i dalje preovlađuje uverenje da „ženama nije mesto u politici“. Obraćajući se učesnicama skupa „Evropa je ženskog roda“, predsednik je naglasio da bi bilo dobro da Srbija, po isteku njegovog mandata, dobije – predsednicu. Slične stavove u predizbornim kampanjama saopštavali su i drugi političari, pa čak i prema ženskom pitanju dosad neosetljivi radikali. „Znam kako je teško biti majka! Znam koliko muka imaju ove mlade devojke. (…) Ali mi ćemo zato da nateramo muškarce da se ponašaju potpuno drugačije prema vama“, poručio je Tomislav Nikolić, tada predsednički kandidat.
Ustav Srbije, delimično Zakon, prvi čovek Republike i lider najveće opozicione stranke saglasni su, dakle, da su žene u srpskom društvu i danas diskriminisane i da se mora graditi društvo jednakih šansi. Šta onda sprečava stranke u Srbiji da načine početni korak – da obezbede da se u poslaničkim klupama nađe (barem) trećina žena? Zašto nije Zakonom o izboru narodnih poslanika osigurano da se zastupljenost od najmanje 30 odsto žena sa izborne liste nađe i u Parlamentu, kada već nema svesti i kada se kao opšte mesto prihvata da predizborna obećanja ne moraju da odgovaraju postizbornim kalkulacijama? Zašto se dozvolilo da i u novom sazivu Skupštine Srbije ima svega petina narodnih poslanica?
Svaki izbori jesu mogućnost za preraspodelu političke moći, za mešanje karata. Oni koji drže pozicije teško će ih se odreći. Moć u Srbiji, u najvećoj meri, drže muškarci. Najviše kandidata za sticanje te moći takođe su muškarci. I, kako sada da se jedan prosečni srpski vlastodržac ili aspirant na vlast odrekne te slatke strasti zarad tamo nekakvog „ženskog principa“? Pri tom, na patrijarhalnu matricu koja vekovima dominira ovim društvom nema potrebe ni trošiti reči. A, nije zgoreg ni podsetiti da u Srbiji jednostavno ne postoji efikasan, organizovan, jedinstven, masovan lobi koji bi u institucijama, političkim forumima i medijima podsticao veće učešće žena u procesima odlučivanja.