Kakva veza postoji između Litl Ričarda, Perice Stojančića i današnjih mladih, takozvanih milenijalaca? Ja sam je pronašao. Evo kako.
Pesmu „Lucille“ prvi put sam čuo početkom šezdesetih, kao dvanaestogodišnjak, ali ne u izvornoj verziji, već u našem prepevu i interpretaciji Nišlije Perice Stojančića.
Malo je reći da sam bio najpre zatečen, zatim začuđen i na kraju očaran, prosto omađijan neobičnim glasom i vokalnim sposobnostima Litl Perice.
Za one manje upućene u istorijat rok muzike u nas, Perica Stojančić je jedan od pionira jugoslovenskog rokenrola. Važio je za najboljeg „urlatora“, što je tih godina bio veliki kompliment (u Francuskoj je to bio Džoni Holidej, u Italiji Adrijano Ćelentano).
„Urlatori“ su, u najkraćem, bili pevači sa dosta „peska“ u glasnicama. Elem, Perica je (uz nezaboravnog Karla Metikoša alias Meta Kolinsa) razvio kod mene u ranoj mladosti senzibilitet za rokenrol koji se nikada nije ugasio.
Jugoslovenski rok uzori su me sve više terali ka „izvoru“, tako da sam polako napuštao našu scenu i okretao se njima.
A najistaknutiji od njih su: Čak Beri, Vilson Piket, Otis Reding, Areta Frenklin, Džejms Braun i, naravno, Litl Ričard sa njegovim vrištećim „Lucille“.
Dakle, Peričina Lucija odvela me je do originalne Ričardove Lucille.
Ovaj legendarni muzičar, Litl Ričard, koji se ovih dana upokojio i bukvalno otišao u legendu, po meni je jači čak i od Čaka (Berija). Evo razloga zbog kojih je on na vrhu i zašto je jedan od desetorice koji su ušli u Rokenrol hol slavnih.
Sve njegove izvedbe date su sa mnogo naboja i ekspresije; one su pre svega iskrene, spontane, šarmantne, neponovljive i rokerski subverzivne. Sve to može stati u jednu rečenicu koju je Aleksandar Žikić lepo sročio: „Litl Ričard je afirmisao umetnost artikulisanog vriska.“ Niko kao on.
Njegove interpretacije predstavljaju jedinstveni koktel artističke fantazije, samorefleksivnosti i kreativnog ludila, a to je otprilike formula rokenrola.
Tome bih dodao da je ovaj večiti mladić rokenrola ovu muziku (uključujući soul i ritam i bluz) donosio u svom najčistijem, to će reći najprljavijem – izvorno-garažnom obliku.
Nije slučajno da su njegovi najuspešniji sledbenici bili njemu uz rame – Hendriks i Prins, kao i mnogi beli „crnci“ – Elvis, Dženis Džoplin, Stivi Vinvud, Džo Koker, Bitlsi, Stounsi. Pojedini su ga čak i nadrasli, ali on je bio pionir, uzor i idol.
Ima nešto važno u rokenrolu što posebno krasi Litl Ričarda i sve njegove interpretacije („Tutti Frutti“, „Long Tall Sally“, „Good Golly Miss Molly“, „Keep A-Knockin'“, „Ready Teddy“).
U tim pesmama osećate se oslobođenim jer on ima čudesnu moć da prenese na publiku taj duh slobode.
Kada Mali Veliki Ričard vrišti, shvatate da je u pitanju bunt, ono „neću“, ne pristajem, prezirem vas, briga me, lud sam, jebite se… kreteni!
Sve te teške reči on je uspevao da donese dečački nevino, sa puno šarma, iskreno i neodoljivo, u toj meri da i vi sa njim vrisnete za nekom svojom bivšom Lucille.
Po svemu tome, Litl Ričard nije bio tek jedan od mnogih rokenrolera, već (po meni) prvi i najveći – onaj ko stoji na čelu andergraund avangarde roka, ma šta to značilo. Neće se svi složiti sa mnom, ali to je moj „lični stav“.
Na kraju, gde nalazim kopču koja povezuje rok ikonu Litl Ričarda sa današnjom omladinom – takozvanim milenijalcima iliti „Petar Pan generacijom“?
Reč je o generaciji koja je došla posle „generacije iks“ i „bejbi-bum generacije“.
Dakle, o tipičnoj internet omladini, korisnicima novih tehnologija, zavisnicima od veb-sajtova, ljubiteljima „selfija“, obožavaocima finansijske nezavisnosti i, što je najvažnije – zagovornicima lične slobode!
Da su kojim slučajem slušali Litl Ričarda i njegove rok savremenike, milenijalci bi, slutim, mogli biti i heroji ulice.
Njihovu inteligenciju, sofisticiranost, pragmatičnost i racionalnost umnogome bi obogatila senzibilnost i emotivnost koju je pionir rokenrola umeo preneti na mlade.
Slušajući njega i tu vrstu muzike, oni bi bili mnogo glasniji i buntovniji u odnosu na nedaće koje donose političari i savremeno doba. Hrapav glas, naboj i energija Litl Ričarda su idealni kao podsticaj za stvaranje pozitivne buke i izlazak iz kuća na ulicu.
Taj vrisak pokreće, budi nadu, stvara raspoloženje i daje impulse za pobunu protiv svake vlasti. U našem slučaju, protiv vlasti koja u muzičkom smislu ne nudi ništa drugo do ratne marševe, koračnice i nepodnošljiva pink arlaukanja. Seljanu i nacionalizam može pobediti samo urbana gerila, a njeno pogonsko gorivo je rokenrol.
I Litl Ričard, naravno.
P. S. Neka u izrečenom ima i nešto subjektivizma, pristrasnosti i utopije, ali ako je bar pola od ovde napisanog istina onda… ima nade.
Autor je sociolog kulture, pisac više knjiga o rokenrolu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
