Magla formalizma

Od posledica povreda na radu godišnje umre najmanje 12.000 dece, a zaposleni pretrpe 270 miliona povreda na radu, od toga – oko 330.000 sa smrtnom posledicom!

Prema najnovijim istraživanjima u EU, skoro četvrtina populacije je uključena u rad „na crno“. On, pre svega, obuhvata nezaposlena lica, i to ona koja su dugoročno nezaposlena, zatim samozaposlene i ilegalne emigrante. Radom „na crno“ na našem tržištu rada posebno su ugroženi mladi, manje obrazovani i žene.

Ne sporeći potrebu da se u Srbiji donose novi zakonski i drugi propisi, kao ni da se postojeći usklade sa propisima EU, ključni problem je nesprovođenje tih propisa.

Od državnih organa koji su pozvani i prozvani da vrše nadzor nad primenom propisa u prvi red se stavljaju inspekcijski organi. Oni su ti koji moraju da reaguju zakonito, ali istovremeno brzo i efikasno. Rokovi koji im se ostavljaju za postupanje u nadzoru nad primenom propisa su izuzetno kratki i u tim rokovima oni su dužni da donose svoja akta. Logično je onda da se postavlja pitanje opremljenosti i osposobljenosti inspekcijskih organa da u postojećim uslovima izvršavaju svoj zadatak.

Uočljivo je i da se o njihovom radu često u javnosti govori paušalno, bez uvida u stvarno stanje organizacione, materijalne i kadrovske osposobljenosti inspekcija. Govori se, sa razlogom, o nedovoljnoj efikasnosti, korupciji, nedoslednoj primeni zakona od strane inspekcijskih organa, ali se vrlo malo zbori o tome da je ukupan rad tih organa nedovoljno jasno uređen. Time se zamagljuje suština. Sudeći po broju normi i načinu uređivanja inspekcijskog nadzora u Srbiji, moglo bi se zaključiti da do celovitog, a time i istinskog, uređivanja ove oblasti zakonodavcu nije posebno stalo. Naime, važećim Zakonom o državnoj upravi iz 2005, uređeno je da, što se tiče inspekcijskog nadzora, ostaje na snazi svega 17 članova ukinutog zakona o državnoj upravi koji je donet još 1992. godine. Nesporno je da je navedeni broj normi, pa i njihov kvalitet, nedovoljan, a i neprimeren je način regulisanja inspekcijskog nadzora normama davno donetog zakona koji je, inače, prestao da važi. To nameće potrebu da se ukupna problematika inspekcijskog nadzora u celini reguliše posebnim zakonom što je moguće pre.

Dva su ključna pravca angažovanja inspekcije rada. S jedne strane, to je suzbijanje rada „na crno“ i primena propisa na smanjivanju povreda na radu i profesionalnih oboljenja. Rad „na crno“, kako se popularno naziva ukupna oblast sive ekonomije, jeste prioritet inspekcije rada, ali to mora da bude i prioritet drugih organa koji imaju svoje nadležnosti u ovoj oblasti.

Da bi se rad „na crno“ sveo na društveno prihvatljivu meru neophodno je što pre rešiti određena pravna pitanja i dati ovlašćenje inspekcijskim organima da mogu nesmetano da vrše inspekcijski nadzor, odnosno propisati obavezu da ugovori o radu budu registrovani kod nadležnog organa, kako bi se obezbedila efikasnija kontrola prijavljenih, odnosno neprijavljenih radnika, kao i obavezati poslodavce da vode evidenciju o prisutnosti radnika na poslu, radi sprečavanja zloupotreba u vezi sa prekovremenim radom. Neophodno je i da prekršajni postupak koji se vodi po prijavama inspekcije rada bude efikasniji – da se izbegne izricanje kazni daleko ispod zakonskog minimuma, kao i da se spreči veliki broj slučajeva u kojima prijave zastarevaju. Sve to, uz veću i bolju koordinaciju brojnih organa koji imaju različite nadležnosti u ovoj sferi (Poreska uprava, Fond PIO, inspekcija rada, policija, komunalna inspekcija itd.), vrlo brzo bi dalo mnogo bolje rezultate.

Smanjivanje broja povreda na radu je druga glavna delatnost inspekcije rada. Povrede na radu su posebno prisutne u pojedinim visokorizičnim (građevinarstvo, pojedini delovi industrije), ali, sve više, i u drugim delatnostima.

Posebno brine to što je uočljivo kako je ekonomska kriza negativno uticala na pogoršanje mera bezbednosti i zdravlja na radu – kako u pogledu nedonošenja akta o proceni rizika tako i u nepotpunoj realizaciji donetih akata. Zato sve veći broj poslodavaca ne obezbeđuje dovoljan iznos sredstava za preduzimanje mera utvrđenih zakonom. U kontroli akta o proceni rizika, inspekcija rada uočava da se tim poslovima pristupa formalno, da se nastoji zadovoljiti samo formalizam, pri čemu se ne obraća pažnja na suštinska pitanja bezbednosti i zdravlja na radu.

Zato je neophodno doneti zakon o uslovima i postupcima osiguranja od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom zaposlenih. Donošenje tog akta u znatnoj meri bi pomoglo i zaposlenima i poslodavcima da se broj povreda na radu smanji.

Autor je direktor Inspektorata za rad Republike Srbije