Majice, uniforme i grbovi

Borka Pavićević Jednostavno kada sve ovo gledate vi se sa razlogom pitate „jesu li oni opljačkali narod“. Ovo je, naravno, citat, pa ne moram da kažem ni otkud je. Pisan je posle jedne revolucije, a dovoljno je da kažem da citiram, budući da to ovde retko ko radi, jer i to spada u nepojamnu pljačku, onu najgoru, mentalnu i moralnu, iz koje proizilaze sve druge pljačke, samo „gde je zakon o autorskim pravima“. Ako još neko pomene zakon, a pri tome radi to što radi, i ponaša se kao da su sudovi neka tehnička stvar koja će nešto „odraditi“, onda teško šta preostaje za takozvani „civilizacijski razgovor“, kuku meni, od te reči pamet se čoveku zavrti kao i od toliko izgaženih i uprljanih, prostituisanih reči, koje nemaju legitimitet baš zbog subjekta koji ih izgovara.
Ako pročitate Hitlerove govore iz dvadeset i osme ili trideset i treće, vidite da on neprekidno govori samo o miru. Ali, recimo, to je bilo davno, i mnogi se toga ne sećaju. Ne sećaju se odreda SA u „kaki“ uniformama, oni su sedeli sa jedne strane, mrkilo se na toj strani, Hindenburg je u to gledao, u austrijskog kaplara koji govori „u ime Nemačke“. A šta su ovi drugi učinili? No, sve je to bilo davno.
Ali, mi smo ovde živeli otprilike sa nečim sličnim, da ne preterujemo i da ne preuvećavamo, mnoge godine, mi smo savremenici „događaja“ koji prethode uniformama, onda smo savremenici „izvedbe“ ljudi u uniformama, pa smo savremenici pretvorbe ljudi u uniformama, pa ponovo gledamo ljude u uniformama koji sada umesto po autobusima za „događanje naroda“ sede u Parlamentu. Sada sledi pitanje: da li su majice „sa likom i telom“ uniforma? Zavisi od toga koliko ste osetljivi, zavisi od vašeg modnog ukusa, zavisi od toga ko šta hoće da vidi, i ko ima kakav motiv da nešto vidi ili ne vidi. Ali to tako traje, pa možda i zbog toga prestaje da bude ono što mnogi građani nazivaju strašnim. Neprekidno je kasno i neprekidno je rano i u tom „tajmingu“, sve je na stolu ili pod tepihom, zavisi kako gledate na stvar, a kredibilitet da ste taj čiji će predlog neko i svi uvažavati curi i nestaje. Zato što ni tada kada mu je bilo vreme, niste učinili ono što vam vreme nalaže.
Hoće li neko da se skine go, hoće li neko da prekine protokol i poslovnik neprimećivanja, ili će da pozove policiju da tehnički obavi politički zadatak. Pa da pošalje nekog na sud, sud sa tretmanom šnajderaja ili frizeraja, automehaničara.
Pa dobro, možete da kažete i to da je bolje jasno isticanje, „crtanje“ politike radikala, pa je bolje da tako pregledno identifikuju sami sebe nego da su „moderejt“, pa fino, razložno, umilno u odelima i prekrštenih ručica i nožica, pristojno pričaju, kako to najviše vole ljubitelji „duhovnosti“ i suvereniteta.
U prisustvu pučista. Šta je tu demokratsko, tolerantno, šta je tu građansko i fino, šta je tu slavsko, pravno i protokolarno? Očito je u pitanju shvatanje dizajna, pa su kelnerske, doktorske, vojničke, specijalnojedinične, majičaste uniforme, nešto što prosto nije fino da zapažamo. Jer smo onda mi, gledaoci, ti koji imamo neki problem sa tako trivijalnim stvarima kao što su uniforme, to jest odela, prosto nije dostojno i dostojanstveno da zapažamo u kakvom institucionaliziranom kalu i kabareu živimo.
Dve hiljade i druge sam na jedan sto u Sarajevu spustila NIN sa naslovnom stranom Skupštine u uniformama. Pitali su me – „Je li to moguće“. Ista slika „Beograda koji je svet“ obišla je svet pet godina posle, a da ne govorimo o onome ranije, čega se retko ko seća jer to pripada prošlosti koju ne uviđamo „zato što nismo nigde putovali, pa nemamo sa čime da uporedimo to što vidimo“.
Na Dan državnosti i petak, kada se nije radilo, gledam Dnevnik javnog servisa. Pa je proslava na ćilimima u Takovu, uz recital ili priredbu, pa onda skaču vojnici sa zastavama iz nekih letilica, pa, vidim Spomenik Neznanog junaka, jeste to je, seća li se ko, na vrhu Avale, karijatide. Onda sledi reportaža o nekom graditelju sopstvenog spomenika na jednoj od planina iz reklamnog turističkog spota o Srbiji emitovanog na Si En Enu. Pet minuta to traje, izjave, spomenik, biografije, mučenik želi da mu bista gleda u Rusiju, a finale je prikaz, iscrpan, sa izvedbe „Neki to vole vruće“, i ti, s pravom, misliš da je u tom danu, sa svime što je na stolu ili ispod tepiha, Dnevnik smišljen kao autosatira.
E, hajde sada da pričamo koga stvarnost podseća na devedesete, a koga na osamdesete, bojim se da, opet, stvarnost podseća na budućnost, kao što je i tada stvarnost bila budućnost.